Како су представници руског племства ушли у бољшевичку елиту

• Пратите наше садржаје преко иновационог руског сервиса Telegram! Сви наши најновији и најактуелнији текстови стижу директно на ваш паметни телефон! Ако Фејсбук одбија да дели наше објаве, уз Телеграм смо увек са вама!

1. Владимир Лењин

Најпознатији племић који је кренуо путем револуционарне борбе и на крају стао на чело „социјалистичке државе радника и сељака“ био је Владимир Лењин (право презиме му је било Уљанов). Његов отац Иља Уљанов је 1877. године унапређен у чин активног грађанског саветника, чиме је себи, супрузи и деци обезбедио статус наследних племића.

Лењин је у свом роду имао племиће и по мајчиној линији. Његов деда Александар Бланк је током 1840-их догурао до чина дворског саветника и стекавши статус наследног племића купио имање Кокушкино у Казањској губернији.

„И ја сам повремено живео на спахијском имању које је припадало моме деди“, рекао је једном приликом Владимир Лењин своме саборцу Михаилу Ољминском: „У неку руку сам и ја спахијско дете. Од тада је прошло много година али ја још увек памтим лепе стране живота на том имању, памтим и његове липе, и цвеће. Осудите ме на смрт, али ја се са задовољством сетим како сам се излежавао на стоговима сена, иако га нисам ја косио, како сам јео баштенске јагоде и малине иако их нисам ја садио, пио сам тек помужено млеко иако нисам ја музао краве“.

2. Георгиј Чичерин

Ретко који бољшевик је могао да се похвали таквим родословом какав је имао Георгиј Чичерин. Овај угледни совјетски дипломата је по очевој линији припадао старом руском племићком роду Чичериних, а по мајчиној линији баронској породици Мајендорф (Немци који су живели на Балтику). Па ипак, Георгиј Васиљевич је у животу кренуо путем борбе за социјализам.

Дванаест година је наследни дипломата Чичерин био шеф дипломатије на функцији народног комесара (министра) спољних послова, и то најпре РСФСР (Совјетске Русије), а од 1923. године СССР-а. Уз његово непосредно учешће 30. марта 1918. године склопљен је Брестски мировни споразум са Немачком, којим је Русија изашла из Првог светског рата. Поред тога, он је одиграо једну од кључних улога у извлачењу земље из међународне изолације у којој су се нашли бољшевици када су дошли на власт.

„Чичерин је одличан радник, крајње савестан, паметан и стручан“, говорио је Лењин: „Такве људе треба ценити. Слабост му је недостатак ’командирског духа’, али то није страшно. Колико на овоме свету има људи са обрнутом слабошћу!“

3. Валеријан Кујбишев

Валеријан Кујбишев, члан совјетске владе и један од главних Стаљинових саветника у питањима економије, рођен је у Омску у племићкој породици потпуковника Владимира Кујбишева и учитељице основне школе Јулије Гладишеве. И поред племенитог порекла породица је једва састављала крај с крајем.

„Не само да нисмо били богати, него нисмо били ни просечно имућни“, написала је касније Валеријанова сестра Јелена: „Татина и мамина плата су биле довољне само за живот и гајење осморо деце. Млађи су увек наслеђивали одело и обућу од старијих. Све је пажљиво ушивано и прекрајано по неколико пута“.

Кујбишев је био задужен за развој народне привреде Совјетског Савеза, и био је један од покретача процеса електрификације и индустријализације земље. Није, међутим, стигао да оствари све што је могао – умро је 1936. године од тромбозе коронарне артерије када је имао само 46 година.

4. Феликс Дзержински

За његово име је везан настанак совјетских органа државне безбедности. Феликс Дзержински је био син пољског племића, власника имања Дзержиново (код Минска). Постао је један од оснивача Сверуске ванредне комисије за борбу против контрареволуције и саботаже (ВЧК или Чека), претече КГБ-а СССР-а и ФСБ-а Руске Федерације.

„Дзержински је био најстрожи критичар структуре коју је основао“, написаће касније његов саборац и наследник Вјачеслав Менжински: „Он је стално ломио и преуређивао ЧК, и увек изнова преиспитивао људе, структуру и методе, страхујући пре свега да се у ВЧК-ОГПУ не увуче јавашлук, папирологија, бездушност и рутина... Њему је било важно само једно: да нова форма организације ЧК и њене нове методе, на пример прелазак са масовних напада на суптилно проучавање контрареволуционарне заједнице и обрнуто, постигну главни циљ, као и раније. А тај циљ је деморализација и слом контрареволуције“. 

„Гвоздени Феликс“ је био један од идеолога и руководилаца великих репресија, „црвеног терора“ који је он лично дефинисао као „застрашивање, хапшење и уништавање непријатеља револуције по принципу њихове класне припадности или њихове улоге у периодима који су претходили револуцији“. 

5. Георгиј Маленков

После смрти Јосифа Стаљина 5. марта 1953. године Георгиј Маленков је постављен за председника Савета министара СССР-а, тј. постављен је на чело државе. Био је пореклом племић, припадао је познатом македонском роду свештеника из Охрида који су се делимично преселили у Русију.

Маленков је на челу државе био веома кратко – мање од две године. Био је принуђен да се повуче услед унутрашњих политичких сукоба. „Формално је оптужен за политичке омашке и грешке“, сматрао је совјетски функционер Михаил Смиртјуков: „А у ствари му другови из колективног руководства земље нису опростили што је почео да доноси поједине важне одлуке не саветујући се са њима. Као Стаљин“.

Почетком 1955. године Никита Хрушчов је одузео власт Георгију Максимилијановичу, али је овај још неко време руководио енергетским сектором. После неуспелог покушаја да свргне Хрушчова са власти 1957. године Маленков је коначно пао у немилост и више није узимао учешћа у политичком животу земље. Умро је 14. јануара 1988. године, само неколико година пре распада СССР-а.