Како је руски цар постао витез Малтешког реда? 

Драги читаоци,

У новонасталим околностима наш сајт и наш Facebook налог могу бити подвргнути ограничењима или блокади. Да бисте осигурали приступ нашим садржајима, молимо вас, урадите следеће:

• Пријавите се на наш Телеграм канал
• Запратите нашу страницу на руској друштвеној мрежи Вконтакте
• Пријавите се на нашу недељну мејлинг листу
• Укључите у браузеру „Show notifications“ (дозволи обавештења) за наш сајт
• Инсталирајте VPN сервис на свој рачунар и/или телефон како бисте имали приступ нашем сајту чак и ако он буде блокиран у вашој земљи 

Једног новембарског дана 1796. године неколико кочија покривених прашином (бизарни призор за Русију у новембру, али то је било учињено са намером) зауставило се испред Гатчињског дворца, резиденције цара Павла I.

Лакеј је цара обавестио да пријем траже витезови Сувереног војног болничког реда Светог Јована Јерусалимског од Родоса и Малте. Гроф Ђулио де Лита, малтешки витез на челу делегације, изашао је пред цара и започео дирљив говор: „Лутајући кроз арабијску пустињу и угледавши дворац, сазнали смо ко овде живи и сада му нудимо титулу великог мајстора...ˮ

Шта је подстакло малтешке витезове, чланове католичког реда, да посете цара једне православне земље? Испоставља се да је овај потез био део велике политичке завере која је Павлу I донела пропаст. 

Цар-заштитник

Семјон Порошин, ментор великог кнеза Павла, записао је 1765. године, када је великом кнезу било само девет година: „Прочитао сам Његовој Висости књигу о малтешком реду. Он се касније забављао изигравајући малтешког витеза.ˮ Ради се о књизи „Историја витезова Светог Јована Јерусалимскогˮ Ренеа Обера Вертоа, историчара малтешких витезова. 

Књига је толико импресионирала младог Павла да је током читавог живота задржао фасцинацију малтешким витезовима. Зато је био одушевљен када је, већ као цар, добио прилику да помогне свом вољеном витешком реду и чак постане његов заштитник. Међутим, Павлова наклоност је  вешто искоришћена у туђем интересу. 

Крајем XVIII века малтешки витезови су пролазили кроз тешке финансијске проблеме. Ред је услед француске револуције претходно укинут у Француској, а нова француска власт им је 1792. године запленила сву имовину. 1796. године гроф Ђулио де Лита послат је у Русију да преговара о било каквој евентуалној помоћи. И постигао је изузетне резултате. 

Павле I, одушевљен обраћањем малтешких витезова, а вероватно још више дирнут романтичном сликом лутајућих витезова који траже помоћ, основао је Руски велики приорат како би подржао ред. Почев од августа 1797. године око 90% прихода малтешког реда долазило је из Русије. У знак захвалности у новембру 1797. године гроф Лита је још једном посетио цара. У пратњи неколицине малтешких витезова Лита је цару свечано изразио захвалност у име Фердинанда фон Хомпеша, тадашњег великог мајстора реда, и замолио га да постане Заштитник реда, што је цар радо прихватио. 

Међутим, Павле није постао велики мајстор витешког реда све док Наполеон није освојио Малту. То се догодило изненада у јуну 1798. године, када је Бонапарта почео војну кампању у Египту. Француска флота је опколила Малту, освојивши је без капи проливене крви за само један дан. Фердинанд фон Хомпеш, велики мајстор, био је принуђен да напусти положај и Малту, која је постала француска територија. „Сада имамо најјачи положај у Европи у центру Средоземног мора и они који желе да нас истерају одатле платиће високу ценуˮ, записао је Наполеон. 

Непожељни велики мајстор

Павле I се разбеснео када је сазнао за освајање Малте, острва које је готово сматрао својим сопственим. Истовремено енглеска флота адмирала Нелсона блокирала је острво са мора, а Отоманско царство је покушало да га освоји од Француске. У таквој ситуацији Павле је почео да планира војни савез са Енглеском и Отоманском империјом против Француске. 

Удаљени са острва, малтешки витезови су заједно кренули у Санкт Петербург да траже помоћ од свог заштитника. Павле је витезовима уступио предивни дворац у Санкт Петербургу, док је гроф Лита, поново заступник реда на руском двору, објавио да је некадашњи велики мајстор Фон Хомпеш издао витезове и да мора бити смењен. Папа Пије VI, који је требало да именује новог великог мајстора, желео је да очува ред, и зато је, противно правилима, нови велики мајстор постао православни цар, притом у другом браку и са децом.  

Церемонија је одржана 29. новембра 1798. године. Витезови, носећи црне одоре и шешире са белим перјем, окупили су се у престоној дворани Зимског дворца. Историчар Јевгениј Карнович пише: „Лита је, у име малтешких витезова, замолио цара да преузме титулу великог мајстора. Након тога су кнез Куракин и гроф Кутајсов пребацили црни баршунасти огртач са хермелином преко царевих рамена, а Лита му је, клекнувши, уручио круну великог мајстора, коју је цар положио на главу. Лита му је затим пружио мач или 'бодеж вере'. Прихватајући одличја нове власти, цар је био веома узбуђен и присутни су могли да запазе сузе радоснице у његовим очима. Извукавши мач великог мајстора, прекрстио се њиме, на тај начин се заклињући да ће поштовати правила реда. У истом тренутку сви витезови су извукли своје мачеве и подигли их увис, као знак претње непријатељима реда.ˮ 

Титула великог мајстора је, осим тога, укључена у званичну титулу руског цара, а малтешки крст је постављен на грб руског царства. За већину Руса то је било збуњујуће. Зашто би православни цар био на челу старог католичког витешког реда? Нико заправо није знао. Али Павле је очигледно сањао о томе да се под његовим вођством уједине све хришћанске силе Европе против Француске и лично Наполеона. Орден Светог Јована Јерусалимског постао је део руског система одликовања. Добити овај орден био је знак посебне почасти од стране Павла I.  

Међутим, Павле је само дефакто био мајстор одреда. Никада није званично убројан међу велике мајсторе Малте и на том положају је провео веома кратко време. 

Двострука издаја 

Када је Павле постао велики мајстор малтешког реда, одмах је сматрао да Малта припада Русији, иако је тада била под контролом француског гарнизона, а са мора под блокадом енглеске флоте. Да ли је цар заиста могао бити толико наиван? Вероватно не, јер је заправо планирао војну кампању заједно са Францем II, царем Светог римског царства и царем Аустрије. Франц II је такође био бивши заштитник малтешких витезова и, препознајући Павлов статус великог мајстора, послао му је јединствену реликвију, десну руку Јована Крститеља, руку која је крстила Исуса Христа у Јордану. Ова реликвија још постоји и данас се чува у манастиру на Цетињу у Црној Гори. 

1799. године Русија и Аустрија су заједно започеле рат против Наполеона у Италији. Павле I је у Европу као команданта послао Александра Суворова, непобедивог руског војсковођу. Међутим, упркос херојским подвизима Суворовљевих војника, Русија је доживела издају. После исцрпљујућег преласка преко Алпа Суворов се нашао у Швајцарској, напуштен од аустријских савезника. Разјарен, Павле је писао Францу II да повлачи своју војну подршку. Русија је била спремна да напусти коалицију против Наполеона, када је у септембру 1800.  задобила коначан ударац: Енглеска је освојила Малту. 

4. септембра 1800. године адмирал Нелсон заузео је Малту без имало отпора. Наиме, француски гарнизон је већ месецима патио од глади због енглеске блокаде са мора. Хорејшио Нелсон је такође имао петље да Павлу пошаље свој мач, што је био гест понижења за руског цара. Због тога је Павле потпуно побеснео. Одмах је прекинуо све дипломатске односе са Енглеском и увео ембарго против више од 200 енглеских бродова који су се у том тренутку нашли у руским лукама. 

Тако су Павлова позиција великог мајстора малтешког реда и његова жеља да контролише Малту као упориште на Медитерану Русији донели само проблеме. Удаљивши се од Енглеске, Павле се окренуо свом дојучерашњем непријатељу Наполеону Бонапарти, предлажући да се Русија и Француска уједине против Енглеске. Наполеон је био заинтересован за ову идеју и Павлу је понудио план освајања британске Индије. План је већ почео да се остварује када је британска обавештајна служба умешала прсте у убиство Павла I.

Александар I, Павлов син и његов наследник, није имао намеру да подржи малтешке витезове. Није преузео статус великог мајстора реда, али је остао његов заштитник током још две године, све до 1803. Малтешки крст је уклоњен са грба руског царства, а 1817. године одликовање Светог Јована Јерусалимског са списка руских одликовања. На крају се Павлов сан о витештву и витешкој части разбио о сурову реалност односа међу европским силама.