Рециклажа стаклених флаша била је прва идеја на коју су дошла совјетска дечурлија. У сваком градском рејону налазио се рециклажни центар који је плаћао 12 копејки (0,12 рубаља) за стандардну флашу од пола литре пива или сока, 13 копејки за флаше од млека и 17 копејки за флаше од вина. Корнет сладоледа притом је коштао од 7 до 28 копејки, па је сакупљање флаша било уносан посао. Међутим, на неким местима флаше се нису примале од малолетне деце. Ипак, било је и других начина да деца зараде џепарац, посебно лети.
Совјетске апотеке биле су задужене за прикупљање одређене количине самониклог лековитог биља које расте у Русији. Боквица, коприва, подбел, камилица, маслачак, глог, али и кантарион, хајдучка трава и много тога другог примали су се у апотекама широм СССР-а и за то се добијао новац.
„Наше апотеке су примале лековито биље које смо скупљали не питајући где смо га убрали ни колико нам је година. Узимали су и од деце старе 5-6 година, као и од људи од 50-60. Премерили би биље и плаћали на лицу местаˮ, присећа се једна корисница интернета. „За кесу пуну боквице могли сте да добијете 11 копејки, колико је коштало парче слатког колача. Да би се кеса напунила било је потребно пола сата брања.ˮ Биље су сакупљали и девојчице и дечаци, а дечаци су имали још један начин да зараде: тежак физички рад.
„Свој први новац сам зарадио са другарима када смо помагали станарима да се уселе у нову зграду. Наравно, нисмо носили крупан намештај. Али разне столице, сточићи, торбе и кутије били су наш задатак. С обзиром да у новим зградама лифтови често још нису радили, станари би тако штедели много посла. А било је то добро за нас. Зарадили бисмо по рубљу за мање од сат временаˮ, присећа се корисник „Адумусˮ.
Понекад су се најнеобичнији послови појављивали када су совјетски дечаци тражили летњи посао. „Била је средина 80-их. Имао сам четрнаест година и моји другари су обишли сваку канцеларију у граду питајући имају ли неки посао за тинејџере током лета. Једна канцеларија нас је послала у шуму да сечемо жбуње. Ујутро би се сакупило око 20 људи, натоварили би нас у камион и са женом која је водила радове послали нас у шуму. Ту смо секиром секли жбуње, а затим би нас одвезли назад. За неколико недеља добио сам око 40 рубаља. Сећам се да сам купио себи нове скијашке ципеле са копчамаˮ, објавио је други корисник интернета.
Утовар лубеница, јабука, кромпира у вагоне и камионе. Паковање или помоћ при ношењу гума и точкова у сервис. Прање кола на паркингу. На селу актуелни су били следећи послови: скупљање сена, помоћ одраслом чобанину или рад у радним бригадама у совјетским колхозима (то су могли да раде и они који су на селу боравили само преко лета). Све то је званично било забрањено, али у СССР-у је често недостајало радне снаге и деца су била ту да помогну и зараде коју рубљу за своје потребе.
Прикупљање старог папира за рециклажу била је интензивна совјетска кампања од 1974. године, када се појавила несташица папира. Огласи о рециклажи папира налазили су се на последњим страницама многих совјетских књига, подстичући људе да сакупљају стари папир и доносе га у центре за рециклажу. „Рециклирај папир – спаси дрвоˮ- била је парола ове кампање. Али каква је била зарада?
За двадесет килограма папира добили бисте купон који сте могли да замените за ретке књиге: Артур Конан Дојл, Александар Дима, Џек Лондон, Жил Верн, Мајн Рид. Књиге ових писаца се нису могле наћи у књижарама и добијале су се за купоне у посебним радњама. Тако да је бизнис план био следећи: сакупите много рециклираног папира, преузмете купоне, замените их за књиге, а онда тајно продате књиге. Зашто тајно? Јер то није било по закону. Наравно, илегалне активности су биле најпрофитабилније, али и најопасније.
Уредно одевен дечак или скромна девојчица тешко да су били први осумњичени совјетске милиције за криминал. Користећи свој невин изглед, ђаци су могли да тргују са странцима на оним ретким местима где су могли да их нађу. Територија сајма ВДНХ (Сајам достигнућа народне привреде), пространог московског парка североисточно од центра града, била је једно од тих места; док су „Космосˮ и други хотели у том крају примали спортске делегације из иностранства.
Поневши са собом неколико десетина јефтиних совјетских значки са Лењином, деца су одлазила у ВДНХ и странцима нудила значке у замену за стране цигарете, жвакаће гуме или било шта друго што су могли да продају.
Улица Арбат у центру града била је још једно место где сте могли да сретнете странце. Један корисник интернета се присећа: „Почетак 90-их. Имам 17 година и продајем сатове 'Командирскије' на Арбату, 25 долара комад. Брзо се продају. 'Командирскије' нису могли да се набаве у продавницама, јер су се правили само за војску. Али мој отац је био војни саветник у СССР-у и могао је као официр да ми набави ове сатове.ˮ
Почетком 90-их ручни сатови бренда „Командирскијеˮ могли су да коштају 30-40 рубаља, а долар је у то време био око 120 рубаља, па је овај момак имао огроман профит. Док се паклица најскупљих доступних страних цигарета, као што су „Камелˮ или „Марлбороˮ, могла купити за 12-15 рубаља. Али то је већ био посао за одрасле. У СССР-у илегална трговина је била кривично дело, а деца су већ од четрнаесте године била одговорна пред законом. Тако да је због продаје сатова и значки млад човек могао да заврши у затвору. Ипак, искушење да се доживи барем нешто од богатог живота понекад је било прејако.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
