Које аутомобиле је возио цар Николај II Романов (ФОТОГРАФИЈЕ)

Историја
ГЕОРГИЈ МАНАЈЕВ
Император Николај II је у почетку био резервисан према аутомобилима али их је убрзо веома заволео и трудио се да набави најбоље моделе.

Драги читаоци,

да бисте осигурали приступ нашим садржајима, молимо вас, урадите следеће:

Званично се цар Николај II први пут упознао са аутомобилом 1896. године када је посетио Сверуску индустријску и уметничку изложбу у Нижњем Новгороду. Али тада није обратио посебну пажњу на овај „производ“ и радије је дегустирао вина у павиљону кнеза Голицина. Први царев аутомобил је био Serpollet на парни погон, али он се готово одмах покварио.

У своју прву вожњу аутомобилом император Николај се отиснуо 1904. године. У почетку га је у свом аутомобилу возио његов брат, велики кнез Михаил, а затим и кнез Владимир Орлов. Орлов је, на пример, возио цара у луксузном моделу Delaunay-Belleville, једном од најскупљих аутомобила тога доба.

„Нисмо ниједном ударили пешака. Наравно, ја сам увек био крајње опрезан јер је по мом мишљењу недопустиво да аутомобил у коме се вози цар удари његовог поданика“, сећао се касније кнез Орлов. Убрзо су вожње постале свакодневна појава. Цар Николај је 1905. године пожелео да има сопствени ауто парк. „Ми не можемо и даље да злоупотребљавамо Орловљеву доброту. Купите два-три аутомобила и поверите тај посао Орлову. Он се у то разуме боље од сваког професионалца“, написао је цар Николај својим службеницима.

Током 1905. и 1906. године направљене су гараже у Царском Селу и Петергофу, летњим резиденцијама царске породице. Најпре су за императора и његову породицу купљена четири аутомобила Mercedes Benz, а затим је набављено још више аутомобила. Крајем 1906. године је за аутомобиле утрошено преко 100.000 рубаља, што је огромна сума када се упореди са годишњом зарадом једног министра која је износила око 1.000-1.500 рубаља.

Затим је 1907. године у склопу Министарства императорског двора основана „Сопствена гаража Његовог Императорског Величанства“ (званичан назив).

Цару су куповани само првокласни аутомобили: Мегсеdes Benz, Delaunay-Belleville, Renault, Peugeot и др, а 1911. године су купљена два аутомобила Rolls Royce Silver Ghost. Тако је 1917. године девет аутомобила у гаражи припадало императору и његовој породици, а осталих 17 члановима императорске свите.

Из државне касе је за императорске аутомобиле 1906. године издвојено 77.277 рубаља, 1907. године 69.700 рубаља, а 1909. је издвојено 65.000 рубаља...

Када су 1911. године купљена два аутомобила Rolls Royce из касе је издвојена 96.681 рубља, што је више од годишњих примања свих министара у влади Русије.

Лични царев аутомобил „Делоне-Белвил“ био је вероватно најскупљи модел тога доба. Био је дугачак 5,5 метара и висок преко 2 метра. Тај примерак је намерно направљен да буде виши од обичног модела Delaunay-Belleville да би император могао унутра стајати усправно као што је волео да чини када је пролазио поред војника своје армије или поред окупљених поданика.

Поред тога, цар Николај II је инсистирао на томе да сви његови аутомобили буду „отворени“, тј. у стилу кабриолета без крова.

Царево обезбеђење је страховало да у отвореном аутомобилу на цара може бити извршен атентат, али је император Николај био непопустљив, сматрајући да „народу треба омогућити да види свога владара“.

Царевић Алексеј, наследник престола, такође је имао свој мали ауто. Био је то модел Пежо тип 69 (Peugeot Bébé) дугачак 2,4 метара и широк 1,1 метар. Он се у њему возао по парку у Царском Селу, и то углавном са возачем и малом брзином.

Адолф Кегрес, један од царских шофера, био је уједно и инжењер. Он је изумео специјални механизам који је назвао „Kégresse“ track, тј. гусенични погонски систем Кегреса. Када се овај додатак монтира, аутомобил постаје полугусеничар који се лакше креће по снегу изван града.