Зашто је „Ростов тата, а Одеса мама“: Градови СССР-а у којима је цветао криминал

• Пријавите се на наш Телеграм канал
• Запратите нашу страницу на руској друштвеној мрежи Вконтакте
• Пријавите се на нашу недељну мејлинг листу
• Укључите у браузеру „Show notifications“ (дозволи обавештења) за наш сајт
• Инсталирајте VPN сервис на свој рачунар и/или телефон како бисте имали приступ нашем сајту чак и ако он буде блокиран у вашој земљи

Одеса

Одеса 1936.

Аркадиј Шајхет/Приватна колекција

Одеса је још у доба царске Русије била позната по своме подземљу. У овом граду су оперисали надалеко чувени криминалци попут Мише Јапончика и Софије Бљувштејн која је била познатија под надимком Соња „Златна рука“.

Криминогена ситуација у Одеси, том „бисеру црноморске ривијере“, није била ништа боља ни у првим деценијама совјетске власти, а по завршетку Другог светског рата је постала крајње алармантна јер су бандити били далеко бројнији од припадника органа реда.

Дерибасовска улицау Одеси, 1963.

А. Фатејев/TASS

Улицама Одесе је ноћу могао да се прошета само лудо храбар човек или дошљак који није био упознат са ситуацијом у граду. Додуше, ни у својим становима људи нису били увек довољно безбедни. Често се дешавало да банде „Црна мачка“ и „Доџ-3/4“ током пљачке упадну у стан, покољу целу породицу и без трага нестану у разгранатој мрежи катакомби испод града, које су остале од некадашњих каменолома.

На крају је совјетска власт одлучила да се коначно и једном заувек обрачуна са овдашњим криминалцима. У ту сврху су ангажоване Оружане снаге. Припадници армије су и сами били заинтересовани јер су често жртве бандита били официри совјетске армије који су дошли на летовање.

Маршал Совјетског Савеза Георгиј Жуков.

TASS

У Одесу је 1946. године дошао „Маршал Победе“ Георгиј Жуков, који је постављен за команданта Одеског војног округа. Нова дужност је за њега била као прогонство. Стаљин је, наиме, на тај начин желео да се отараси претерано популарног војсковође и да га пошаље што даље од престонице.

Припадници милиције

MАММ/МДФ

Постоји легенда по којој је Жуков иницирао у Одеси спровођење тајне операције „Маскарада“. Припадници полиције и војне обавештајне службе у цивилним оделима су се ноћу шетали улицама града и служили као мамац за криминалце. Чим би неки бандит покушао да их опљачка пуцали су без упозорења. Тако су, наводно, за неколико месеци ликвидиране стотине бандита.

Данас многи сумњају да је таква операција постојала, али је апсолутно евидентно да је маршал у најкраћем могућем року ликвидирао криминалне кругове у Одеси.

Ростов на Дону

Улица Фридриха Енгелса (сада Бољшаја Садоваја) у граду Ростову на Дону 1965.

А. Чепрунов/Sputnik

Ростов на Дону је увек био главна конкуренција Одеси у борби за звање бандитске престонице Руске империје. Криминални кругови ових градова су били међусобно тесно повезани, тако да се међу бандитима често говорило: „Ростов је тата, Одеса мама“.

У Совјетском Савезу се о криминогеној ситуацији у Ростову почело увелико говорити крајем 1960-их. Управо тада је у овом граду почела да оперише банда „фантома“. То је била можда и најкреативнија криминална група у совјетској историји. Њени припадници су навлачили на главу црне чарапе (отуд и назив банде) и упадали у продавнице и филијале Госбанке (Државне банке), наоружани пиштољима које је сам конструисао вођа банде Вјачеслав Толстопјатов.

Бандити су били добро уиграни и дејствовали су енергично, тако да је полиција једно време доводила „фантоме“ у везу са западним специјалним службама. Сва четири члана ове банде су 1973. године ухваћена. Један је погинуо током окршаја са милицијом (Сергеј Самасјук). Остали, браћа Толстопјатови и Владимир Горшков, су осуђени и стрељани.  

слева надесно: Владимир и Вјачеслав Толстопјатови

Magistr4815 (CC BY-SA 4.0)

На смену „фантомима“, који су извршили четрнаест оружаних пљачки и два убиства, 1979. године је дошла далеко бруталнија банда „црног капетана“. Три брата Самојленко и њихов друг Сергеј Лежењиков заустављали су на путевима аутомобиле, убијали путнике (понекад и целу породицу) и узимали све што има неку вредност, а аутомобиле су потапали у реку или језеро.

У једном нападу су убили капетана милиције, после чега су његову униформу користили у организовању заседа на возаче који нису ништа подозревали. Тако се појавио назив „црни капетан“.

Банда није дуго харала овим крајем. Њени чланови су похватани већ у марту 1980. године. Један од три брата је умро у ћелији истражног затвора од цирозе јетре. Друга двојица су стрељана, док је Лежењиков имао више среће – добио је само петнаест година затвора.

Банда „црног капетана“ - Валериј Самојленко, Сергеј Лежењиков и Дмитриј Самојленко.

Архив Министарства унутрашњих послова

Град није успео ни да предахне, а већ се појавила нова пошаст у виду банде чији су чланови облачили лекарске мантиле и упадали у станове пљачкајући и убијајући власнике. Тако се прочула нова група криминалаца под називом „санитарци“. Због њих су житељи почели да се прибојавају и правих лекара.

Поред пљачки и разбојничких напада „санитарци“ су се интензивно бавили и нарко-бизнисом у Ростову на Дону, па су чак стекли и утицајне покровитеље у правосудним структурама. Захваљујући тим познанствима десетине бандита су избегле казну када је полицији најзад пошло за руком да сузбије банду. Само један осумњичени је осуђен на смрт, неколицина је добила петнаест или мање година затвора, а већина се провукла некажњено.

Казањ

Улица декабриста, Казањ.

Иван Денисенко/Sputnik

Казањ је у Совјетском Савезу био веома популарна туристичка дестинација. Међутим, јавност је током 1970-их упознала и тамну страну овог лепог древног града.

Престоницу Татарске АССР тада је буквално запљуснуо талас малолетничке делинквенције и криминала. Многобројне банде су водиле међусобну борбу за власт и утицај, тероришући локално становништво пљачкама, провалама, убиствима, силовањима и крађом аутомобила.

„Тјап-Љап“

МУП Републике Татарстан

Тада је најмоћнија била банда „Тјап Љап“ из насеља где се налазила фабрика „Теплоконтрољ“. Млади људи који нису пушили нити конзумирали алкохол (то је било најстроже забрањено) буквално су живели у подрумима зграда које су преуредили у теретане. Банда је имала преко три стотине младића у одличној физичкој форми и лако је постала лидер у градским криминалним круговима.

„Тјап-љаповци“ су пребијали конкуренцију из других насеља и често су организовали такозване „налете“. Наоружавши се разним чврстим предметима пролазили су кроз град и пребијали свакога ко им се нађе на путу.

29. августа 1978. године бандити су пуцали у путнички аутобус, убили неколико пролазника и неколицину осакатили (међу њима и једну трудницу). Тада су тешко рањена три полицајца која су покушала да зауставе злочинце.

МУП Републике Татарстан

Правосудни органи су објавили „Тјап-љапу“ прави рат. Неколико десетина чланова банде ускоро се нашло на оптуженичкој клупи. Сви су добили различите казне затвора. Један од тројице водећих бандита, Завдат Хантемиров („Џавда“), осуђен је на смрт.

Друга двојица, Сергеј Антипов („Антип“) и Сергеј Скрјабин („Скрјаба“) издржали су затворску казну и по изласку на слободу поново су се латили криминала, али већ у склопу других банди. Претпоставља се да су обојица погинула у немилосрдним бандитским обрачунима који су запљуснули Русију после распада Совјетског Савеза.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!