Како је Черчил планирао да се обрачуна са СССР-ом одмах после Другог светског рата

Пријавите се на наш Телеграм канал
Запратите нашу страницу на руској друштвеној мрежи Вконтакте
Пријавите се на нашу недељну мејлинг листу
Укључите у браузеру „Show notifications“ (дозволи обавештења) за наш сајт
Инсталирајте VPN сервис на свој рачунар и/или телефон како бисте имали приступ нашем сајту чак и ако он буде блокиран у вашој земљи

Почетком маја 1945. године СССР и западни савезници су моћним нападима са истока и запада коначно дотукли нацистичку Немачку. Најзад је у разореној и измрцвареној Европи наступио дугоочекивани мир. И сама помисао да ту може доћи до новог оружаног конфликта тада је изгледала као апсурд и светогрђе. Али нису сви тако мислили.

Још се нису завршиле прославе поводом победе над немачким нацизмом, а британски премијер Винстон Черчил већ је наложио војном врху да разради план напада на совјетске трупе који је требало да буде изведен у лето исте године.

Непомирљиви непријатељ

Черчил је био доследан противник бољшевизма, али је у време заједничке борбе против Немачке постао верни Стаљинов савезник. Међутим, како је Црвена армија продирала све дубље у Европу, а СССР на ослобођеним територијама успостављао совјетску власт, Черчилово расположење се све више мењало.

„Догодиле су се ужасне ствари. Талас руске доминације брзо напредује... Кад се све заврши под контролом Русије ће бити и балтичке провинције, цела Источна Немачка, цела Чехословачка, већи део Аустрије, цела Југославија, Мађарска, Румунија и Бугарска“, написао је Черчил 4. маја министру спољних послова Ентонију Идну.

Британски премијер није могао да размишља више ни о чему другом осим о томе какву страшну опасност Совјетски Савез доноси „слободном свету“. Десет година касније, 1955, он је у мемоарима описао своје тадашње мисли: „Још није био побеђен Јапан. Атомска бомба још није створена. Свет се налазио у пометњи. Основа наше везе, тј. заједничка опасност која је уједињавала велике савезнике, у трену је ишчезла. У мојим очима совјетска опасност је већ заузела место нацистичком непријатељу“.

Британски лидер је 22. маја 1945. године коначно добио од Заједничког планског штаба Ратног кабинета дугоочекивани план операције „Незамисливо“ (Operation Unthinkable). Није се, међутим обрадовао, када је видео како су војни стручњаци доживљавали перспективе тог будућег рата.

„Барбароса“ на британски начин

Циљ војне кампање против СССР-а био је дефинисан овако: „наметнути Русима вољу Сједињених Америчких Држава и Велике Британије“ („to impose upon Russia the will of the United States and British Empire”). Под том разводњеном формулацијом подразумевало се протеривање Црвене армије и совјетске администрације са територија Немачке и Пољске.

У случају почетка војне кампање 1. јула 1945. године 47 британско-америчких дивизија (од којих су 14 биле тенковске) требало је да изврше два моћна напада на совјетске трупе на северу и југу Немачке. А када постигну оперативни успех имале су задатак да направе продор у Пољску.

Као појачање главним снагама било је планирано да се реорганизује и додатно наоружа још 10 дивизија које би чинили бивши војници Вермахта, а такође да се у борбеним дејствима ангажују антисовјетски настројене пољске оружане формације у позадини Црвене армије. Констатовано је да западни савезници имају предност у стратешкој авијацији и ратној морнарици.

Британски војни врх је навише рачунао на брзи слом совјетских трупа који би требало да примора Русе (макар привремено) да се покоре вољи западних савезника и ступе у преговоре. Ако се то не би догодило била је допуштена могућност прерастања оружаног конфликта у стање тоталног рата.

„Незамисливо“ и неоствариво

Предлажући Черчилу план војне кампање против СССР-а британски генерали нису заборавили да скрену пажњу и на потешкоће везане за њену реализацију. Тотални рат би дуго трајао и био би веома скуп. Претпостављало се да окупација великих совјетских територија неће довести (судећи по немачком искуству) до краха актуелног политичког режима, нити би непријатељ престао да се брани будући да поседује „џиновске људске ресурсе“.

Савезничка флота, и поред доминације на морима, у оваквом рату не би имала скоро никакву значајну улогу. Други адут је била тотална доминација стратешке авијације (2.750 бомбардера на страни Запада и само 960 у Црвеној армији), али он такође не би могао бити ефикасно искоришћен због великог растојања до совјетских индустријских центара и чињенице да су они разбацани на великој територији и далеко су један од другога, што би онемогућило онако ефикасну примену авиона каква је била против Немачке.

Међутим, најважнији фактор који је онемогућавао операцију „Незамисливо“ била је огромна бројност Црвене армије. Према прорачунима Британаца, против њихових 47 дивизија СССР је могао покренути трупе које би се могле упоредити са 170 дивизија западних савезника, и међу њима би било 30 тенковских дивизија.

„С обзиром на баланс снага који данас постоји у Централној Европи где Руси имају предност отприлике у односу 3:1, у данашњој ситуацији је мала вероватноћа потпуне и одлучујуће победе савезника на тој територији“, наведено је у извештају: „Код савезника је ситуација боља у погледу организације и мало боља у погледу опремљености трупа. Али Руси су се у рату против Немаца показали као моћни противници. Они имају компетентну команду, одговарајућу опрему и организацију трупа која можда не одговара нашим стандардима али је издржала проверу у рату“.

Војни експерти су допустили могућност да Совјетски Савез у случају конфликта може окупирати Норвешку, Грчку и Турску, и самим тим затворити британској и америчкој флоти прилаз Црном мору. Штавише, сасвим је реална била перспектива да Руси уђу у алијансу са Јапанцима.

Одбрана уместо напада

Начелник Британског царског генералштаба фелдмаршал Алан Брук, који је потписао извештај уручен премијеру, отворено је изјавио да су шансе за успех у таквој операцији прилично илузорне, а Русија је данас у Европи заиста свемоћна.

На крају је Винстон Черчил тешка срца одустао од идеје да нападне Црвену армију и није ни покретао било какве преговоре са Американцима по том питању. Уместо тога је наложио да се направи план одбране Британских острва, и тај план је добио исти назив – „Незамисливо“. Черчил је страховао да ће САД евакуисати већину својих трупа из Европе, и у том случају Стаљин ни случајно неће пропустити прилику да покори цео континент.

Совјетски Савез је, међутим, био исцрпљен жестоким ратом, па није ни планирао да води било какве веће ратове на европском континенту. Већ 23. јуна 1945. године издат је закон о демобилизацији армије и морнарице, и за неколико година су совјетске Оружане снаге смањиле број војника са 11 на 3 милиона људи.

Поред тога, у земљама Источне и Јужне Европе знатно је смањена количина совјетске технике и наоружања. Додуше, та техника ће се брзо вратити нешто касније када постане кристално јасно да је свет ушао у епоху Хладног рата.