Ко су били бољари и зашто их је Петар I уништио?

• Пријавите се на наш Телеграм канал
• Запратите нашу страницу на руској друштвеној мрежи Вконтакте
• Пријавите се на нашу недељну мејлинг листу
• Укључите у браузеру „Show notifications“ (дозволи обавештења) за наш сајт
• Инсталирајте VPN сервис на свој рачунар и/или телефон како бисте имали приступ нашем сајту чак и ако он буде блокиран у вашој земљи

Бољари у царевом окружењу често су били омражени у народу. Централна власт је управо на њих сваљивала све злоупотребе и притиске, па и сам цар се у своме гневу често „празнио“ на бољарима. Руску армију су 1660. године до ногу потукле пољско-литванске трупе, а на заседању Бољарске думе је царев таст, бољар Иван Милославски, изјавио да ће он лично, уколико му цар повери армију, довести пољског краља као заробљеника. Алексеј Михајлович је био разјарен таквом бољаревом дрскошћу, јер је Милославски пре тога учествовао највише у пар ратних окршаја. Цар је ишамарао таста, почупао му браду и ишутирао из палате.

Такве сцене нису биле реткост у Московском царству. Неуспеси државе су по обичају приписивани бољарима, и то не без основа. Бољарска „корпорација“ је у 17. веку већ озбиљно почела да спутава развој земље. За време Петра Великог се Бољарска дума као влада Московске царевине већ више није ни састајала, јер је систем власти промењен из корена, и у њему није било места за бољаре. Ко су били бољари и зашто су „испали из игре“?

„Свако да држи своју очевину“

С.В. Иванов „Руски кнежеви склапају мир у Витичеву (Уветичи)“.

Костромски регионални музеј ликовне уметности

Бољари су били људи високог рода, представници старих фамилија које су служиле руским кнезовима у рату и миру. Али бољарство се не може схватити док се најпре не погледа од чега су они живели и који су им били извори прихода.

Руске земље су пре татарско-монголске најезде у политичком смислу биле сличне средњовековној Европи, где је главни облик поседовања земље био алод, тј. посед који је неотуђиво користила аристократска породица и који је преношен у наследство. Руски „алоди“ су се звали „вотчине“ или „отчине“. И по називу се види да су та имања преношена са оца на сина. „Вотчина“ (очевина) није могла да се продаје, нити да се дели. Уколико би власник прекршио то правило, земља би му била одузета и предата другом члану његове породице. И наследна имања руских кнезова су се звала „вотчине“. На скупу кнезова у Љубечу 1097. године учињен је покушај да се прекину међусобни кнежевски сукоби и усвојено је правило „свако нека се држи своје очевине“. Бољарска имања су такође била очевине.

Порекло речи „бољар“ није потпуно јасно. У староруском језику је та реч већ постојала. Бољари су у Русији били земљопоседници и апсолутни господари своје очевине. На њиховим територијама су живели сељаци и занатлије. Они су плаћали бољару дажбине и радили су за њега, а заузврат су имали заштиту војсковође високог рода. Наравно, бољари су заједно са кнезовима учествовали у ратним походима против суседних кнежевина (једна варијанта порекла речи „бољар“ је од речи „бој“).

Фјодор Солнцев. „Бојарска одежда 17. века“.

Public domain

Бољари, међутим, нису били обични чланови кнежеве војне дружине. Они су били привилеговани у односу на дружину, могли су да руководе њоме и њеним дејствима, заједно са кнезом. Бољари су могли имати и владајуће функције. На пример, кнез је могао поставити бољара као војводу у неки свој град, и бољар је у том случају био одговоран за убирање пореза и судство, обезбеђивао је војне потребе тога града, итд. Бољар је имао слободу да бира код којег кнеза ће да служи. У периоду пре монголске најезде бољар чија је очевина на територији једног кнеза могао је да оде и служи другом кнезу, а да при томе сачува своју очевину и њене житеље. Тако је било док нису дошли Монголи. Татарско-монголска најезда је битно утицала на промену улоге и положаја бољарства.

Како и зашто су бољари евидентирани?

Царева тајна. Цар Фјодор Ивановић, сликар Павел Риженко.

Павел Рыженко (http://павел-рыженко.рф/)

Проблем међусобних сукоба кнезова није решен. У тренутку када су се на руским земљама појавиле монголске трупе руски кнезови су и даље били у свађи и непријатељству, што је помогло Монголима. Кнезови нису успели да се уједине и створе јединствену армију него је свако за себе покушавао да се одупре непријатељу и заштити своју земљу и градове, а то је значило сигурну пропаст.

Касније, у 15. веку, ситуација је већ била другачија. Златна Хорда се и сама срушила под ударцима Тамерланових трупа и распала се на улусе и канате, а руски кнезови су били принуђени да се уједине како више не би плаћали данак. Тај процес је утицао и на бољарство. Почело је евидентирање бољара у такозваним „бољарским књигама“ које је састављала централна власт у Москви. Прве бољарске књиге (нису сачуване) настале су средином 15. века. У њих су уписивана имена, дужности и функције бољара у различитим кнежевинама. Тада је већ било приметно раслојавање бољарства. Појавили су се такозвани „путни“ бољари, од речи „пут“ која је значила „дело, домаћинство“. Тако је „бољар постељни с путем“ био човек који је први излазио пред кнеза када се овај пробуди и саопштавао му најновије вести. Била је то важна и веома утицајна функција. „Бољар коњушарски с путем“ бавио се свим питањима везаним за опслуживање, исхрану и тренирање кнежевих коња, „соколар с путем“ је био задужен за кнежеве соколове за лов, и тако даље.

Поменута евиденција је била потребна зато што се број бољара увећао после централизације државе. Многи бивши удеони кнезови су прешли у службу код великог кнеза московског и постали његови бољари. Око кнеза се формирао владајући орган – Бољарска дума. Дума је колективно (али на челу са кнезом) решавала насушна питања државне управе. Отприлике од тога доба (14-15. век) долази до још једног раслојавања бољарства. Наиме, „уведени бољари“ (они који су уведени у дворац, чланови Бољарске думе) заузимају највиши положај уз цара. Како је писао Џајлс Флечер, уведени бољари су делили са кнезом све дневне активности. Устајали су пре зоре и од раног јутра (од пет сати) почињали да заседају у Думи, затим су присуствовали на гозбама, кнежевом лову и тако даље.

Бољари који нису били уведени у Думу звали су се „службени“. Они су учествовали у ратним походима, руководили војском и били намесници у градовима, али нису улазили у Думу. Међутим, главна измена коју је доживело руско бољарство била је везана за њихов земљопоседнички статус.

Цареви против бољарства

Аполинариј Васњецов, „Московско мучилиште. Крај 16. века“.

Музеј града Москве

Улога бољарства је јачала како је јачао утицај Москве. После 1480. године, када је Московија престала да плаћа сав данак остацима Златне Хорде, бољарство је постало велики терет за централну власт. Бољари су владали својом очевином као кнезови и нису желели да се одрекну свог независног статуса, који им је најчешће био важнији од државних послова. Бољари су стално били умешани у локалне спорове. На пример, одбијали су да иду у ратни поход ако је њихова функција у војсци била нижа од функције њихових отаца. Чак ни бољарским женама није било могуће дати посао у женској половини дворца ако се не води рачуна о њиховом статусу, јер су мужеви били опседнути службеним положајем и одмах су писали владару жалбе са молбом да испита ствар, јер ће у противном бити „погажена бољарска част“.

Иван Грозни, први московски цар, почео је свесно да се бори против бољара који су држали до своје очевине. Главни циљ цареве „опричнине“ био је да се бољарима силом одузме та очевина. Још пре почетка опричнине, 15. јануара 1562. године Грозни је издао указ којим се цару, бољарима и кнезовима забрањује да продају, замењују или дају у мираз своју очевину, и то под претњом конфискације те очевине, а у случају да нема директног наследника мушког пола очевина не остаје у породици него прелази у царево власништво. Тада су бољари почели да беже из Московског царства. Ко је ухваћен у бекству био је кажњен или једноставно погубљен. А пред увођење опричнине Грозни је отишао из Москве, саопштивши да оставља царство јер је љут на бољаре и кнезове. Вратио се само под условом да убудуће он има власт да погуби издајнике и одузме им имовину, а да га због тога не критикује ни свештенство ни аристократија.

Иванов С. В. „Велики владар, цар и самодржац целе Русије“.

Public domain

Опричнина је у суштини била режим масовних репресија бољарске и кнежевске аристократије. Аристократске породице су осиромашиле и пресељене су на друге територије, али су због тога страдали и обични сељаци. И они су бежали са осиромашене земље и од власти лојалних бољара и спахија. Како пише историчар Владимир Кобрин, „писарске књиге које су састављене у првим деценијама после опричнине остављају утисак да је земља доживела разорну непријатељску најезду“. Услед неопрезне антибољарске политике Ивана Грозног осиромашила је цела царевина, пре свега зато што годинама нико није обрађивао више од половине ораница. А сељаци који су бежали са своје земље насилно су задржавани и било им је зaбрањено да се селе на другу земљу. Тако су постављени темељи за кметство, које је коначно успостављено у 17. веку.

Последњи бољар

Иронија је у томе што су ужаси опричнине, а затим и Смутног доба које је уследило, заправо проузроковали васпостављање бољарске власти. И она је убрзо показала своју најгору страну. „Семибојаршчина“ (савет бољара), тј. бољарска влада 1610-1612, најпре је збацила цара Василија Шујског, а затим потписала са Пољацима споразум по коме је руски цар постао пољско-литвански краљевић Владислав (Васа). На крају су једноставно пустили Пољаке у Кремљ и постали њихови таоци. И поред тога, Бољарска дума у 17. веку, дакле у време првих Романових, функционисала је непрекидно и без бољара није доношена ниједна одлука а бескрајне расправе о статусу су настављене. Како је цар могао да се супротстави старој елити?

Руски посланици код цара Светог Римског царства Максимилијана II у Регенсбургу, 1576.

Shakko (CC BY-SA 4.0

„Рецепт“ против бољарства смислио је још деда Ивана Грозног, велики московски кнез Иван III, победник Хорде и оснивач Руске државе. Његов Законик (Судебник) из 1497. године садржи основе спахијског земљопоседништва. За разлику од „вотчина“, које су припадале бољарима и кнезовима по наследству, спахилуке (поместья) је московски владар делио својим службеницима и као награду за службу и као извор прихода који им омогућава да се опреме за рат. За разлику од „вотчина“ спахилуци су могли бити додељени како доживотно тако и само привремено док траје служба, и могли су постати наследна имања или бити враћени владару после смрти службеника. У 15. и 16. веку су спахилуци били власништво спахија само док је њихова служба трајала. Захваљујући масовном дељењу спахилука које је почело за време Ивана III, у Московском царству се формирала спахијска војска. Стари бољари са својим „вотчинама“ били су по статусу ближи европским феудалцима, вазалима свога кнеза сизерена, док су спахије биле далеко мање самосталне, њихова имовина је могла за трен ока нестати у случају конфликта са централном влашћу.

Спахијски систем који је увео Иван III добро је дошао крајем 17. века јер је управо на основу њега Петар Велики уредио нову руску армију. Принцип попуњавања војних редова Петар је лаконски формулисао у свом указу из 1701. године: „сви службени људи са земаље служе службу, а бесплатно нико не влада земљом“. Сада су спахије, уместо „вотчиника“ постали агенти власти у скупљању пореза и управљању поседима, а што је најважније, били су задужени за регрутацију војника из сеоских породица. Важно је било и то што је просечан спахија за разлику од „вотчиника“ био сиромашан јер многи власници спахилука нису могли да се издржавају од те земље и били су принуђени да ступе у војну или грађанску службу како би примали плату.

Такозвани „Указ о наслеђу“ из 1714. године коначно је изједначио „вотчину“ и „поместије“ под називом „непокретна имовина“. Указом је посед прелазио у наследство, али је било забрањено да га потомци уситњавају и продају, осим у случају крајње нужде. Поред тога, пошто је било дозвољено да се имање пренесе само на једног сина (и то не обавезно на најстаријег) сви остали потомци су били принуђени да ступају у државну службу како би се могли издржавати.

Портрет кнеза И.Ј. Трубецког, непознати (шведски) сликар.

Третјаковска галерија

Па ипак је Петар четворици својих сабораца доделио звање бољара, али већ у 18. веку. То су били Шаховски, Апраксин, Неледински-Мелецки и Бутурлин. Сви су они припадали старим московским породицама и бољарство које су добили у поодмаклим годинама за њих је била само нека врста награде јер Бољарска дума већ више није постојала. Последњи бољар у Русији био је кнез Иван Трубецки које је умро 1750. године. Он је поред звања бољара имао и официрска звања која је добио већ по Табели о ранговима Петра Првог, и имао је функцију сенатора, а управо је Правитељствујушчи сенат у Петрово време заменио Бољарску думу у својству владе Руске државе.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!