Како су фабрике-кухиње ослободиле совјетске жене „досадног“ кувања

Пријавите се на наш Телеграм канал
Запратите нашу страницу на руској друштвеној мрежи Вконтакте
Пријавите се на нашу недељну мејлинг листу
Укључите у браузеру „Show notifications“ (дозволи обавештења) за наш сајт
Инсталирајте VPN сервис на свој рачунар и/или телефон како бисте имали приступ нашем сајту чак и ако он буде блокиран у вашој земљи

Совјетска власт је 20-их година прошлог века интензивно радила на индустријализацији земље. Нове фабрике су захтевале велики број радника, међу којима су биле и жене. Како би се организовала централизована исхрана, а раднице ослободиле кувања код куће, појавио се пројекат фабрика-кухиња. Осим тога, руководство се борило против пијанства и сматрало је да радници треба мање времена да проводе код куће, а више да раде, па чак и слободно време да проводе заједно са другим радницима. Притом су најпожељније место за такво дружење биле такође фабрике-кухиње. Тако су ова постројења за припрему оброка постала место на којем су људи могли да обедују, купе готова јела за понети и забаве се на нешто културнији начин. У саставу фабрике налазиле су се, наиме, продавнице, пошта, апотеке, спортске сале и библиотеке.

У почетку су се фабрике-кухиње смештале у већ постојећа здања, али убрзо је развијен посебан архитектонски програм за изградњу специјализованих грађевина. Били су то огромни комплекси који су по аналогији са „дворцима културе“ (домови културе у СССР-у) названи „дворци исхране“.

Канони изградње „двораца исхране“

Типична фабрика-кухиња имала је два или три спрата, као и подрум са фрижидерима и складиштем намирница. Зграда је такође имала полуподрум са машином за сечење хлеба и собом за особље. У приземљу су се налазили производни капацитети, лабораторија, гардероба за посетиоце, као и просторија за ужину и продавницу полупроизвода. На првом спрату биле су мензе, а на другом сале за банкете.

Фабрике-кухиње градиле су се или са високим прозорима од пода до плафона, или са низовима прозора. У оба случаја сале су морале бити светле како би посетиоци могли да ручају уз природно осветљење. То је било естетска компонента, али је такође штедело струју. Кровови фабрика били су равни како би у летње доба тамо могли да буду постављени столови са столицама за обедовање.

Прве фабрике-кухиње

Прва фабрика-кухиња отворена је 1925. године у згради бившег стамбеног дома фабрике за производњу цицаних тканина у граду Иваново-Вознесенскоје (данас Иваново). Овај град је и данас познат не само по невестама, него и по текстилној индустрији. Оставши споља непромењена, зграда је изнутра претрпела значајне промене. Опрема за припрему хране набављена је у Немачкој, у згради су постављени фрижидери, дизалице, електричне машине за судове, сушилице и машине за сечење хлеба.

У фабрици у Иванову је крајем 20-их година сваког дана ручало до 600 људи. Такође су производили готову храну за осам фабричких мензи. Народни комесар за здравство тог времена Николај Семашко рекао је за ову фабрику-кухињу да је то „бомба бачена на стари начин живота“. Проценио је да је пројекат успешан и ускоро су овакве фабрике почеле да се отварају широм СССР-а.

Чувена је постала Московска фабрика-кухиња бр.1, отворена 1928. године у Лењинградском сокаку. Зграда се симболично налазила преко пута ресторана „Јар“, омиљеног места за забаву аристократије и креативне интелигенције у доба пре револуције.

Пројекат зграде у духу совјетског модернизма први пут је из темеља поставио архитекта Алексеј Мешков. У згради је саграђена сала за ручавање за 1.200 људи. Осим фабрике-кухиње у здању се налазила и сала за 250 особа у којој сте могли купити доручак, ручак и вечеру. Ту су биле отворене и продавница, штедионица, пошта и телеграф. До 1936. године у Москви је било већ 25 фабрика-кухиња или их је бар толико наведено у адресару „Читава Москва“ (1936).

Лењинград (данашњи Санкт Петербург) такође није заостајао. 1930. године у овом граду су истовремено отворене четири фабрике-кухиње. Највећа са површином од преко 20 хиљада метара квадратних био је комплекс у Кировском рејону који је сервирао храну радницима фабрике „Красниј путиловец“.

Фабрика у облику српа и чекића

1929. године администрација града Самаре одлучила је да сагради фабрику-кухињу за завод одбрамбене индустрије „Маслеников“. Пројекат је поверен првој жени архитекти у СССР-у Јекатерини Максимовој, која је до тада већ радила на сличним грађевинама у Москви и другим градовима као члан групе стручњака партнерства „Народна исхрана“.

Максимова је сматрала да „у будућности фабрика-кухиња треба да... ослободи жену од досадних кућних обавеза и омогући јој комплетан живот и самоизражавање равноправно са мушкарцима“.

Максимова је пројектовала једноспратно здање у стилу конструктивизма у облику српа и чекића – совјетског симбола јединства сељака и радника. Овај симбол, који је 1918. године осмислио уметник Јевгениј Камзолкин, постао је део грба Совјетског Савеза. Код Максимове необичан облик је омогућио поделу здања према функцији.

На првом спрату налазиле су се техничке просторије и радни кабинети сарадника. Између спратова било је шест степеништа, чија су одморишта била украшена разнобојним витражима. На крову је била тераса на којој је лети по лепом времену било могуће ручати. Осим сала за ручавање у згради су биле кухиња, библиотека, пошта и школа спорта.

Да ли су фабрике-кухиње биле успешан пројекат?

Фабрике-кухиње као места за народну исхрану имале су низ предности у односу на припрему хране код куће или исхрану у малим кафе-ресторанима. Наиме, куповина намирница на велико и висока ефикасност услед механизованих начина припреме омогућавали су производњу оброка по цени кућне хране уз значајну уштеду времена. И док су раније радници за време ручка просто одлазили у страну и јели комад хлеба и другу једноставну храну коју су понели од куће, сада су сви радници блиставим прибором из чистих порцеланских тањира у светлим мензама ручали јела припремљена према заједничком стандарду.

Упркос свим предностима изградња фабрика-кухиња обустављена је средином 30-их година. Подизање огромних здања са високотехнолошком опремом било је скупо. Исплативост је била ниска. У нешто бољој ситуацији биле су фабрике-кухиње које су на велико продавале храну за мензе других фабрика. Истина, у то време многе фабрике су почеле саме да отварају мензе и да радницима обезбеђују оброке. Осим тога, у то доба интензивно се развијала прехрамбена индустрија, у СССР-у је почела производња конзерви које су значајно олакшале припрему хране код куће.

Фабрике-кухиње функционисале су све до распада СССР-а. 90-их година у земљу се вратио приватан бизнис, а приватницима није одговарала рентабилност какву су пружале фабрике-кухиње. У њиховим здањима почеле су да се отварају продавнице и друга предузећа која су доносила већи профит.