Како је Русија потукла Наполеона 1812. године

• Пријавите се на наш Телеграм канал
• Запратите нашу страницу на руској друштвеној мрежи Вконтакте
• Пријавите се на нашу недељну мејлинг листу
• Укључите у браузеру „Show notifications“ (дозволи обавештења) за наш сајт
• Инсталирајте VPN сервис на свој рачунар и/или телефон како бисте имали приступ нашем сајту чак и ако он буде блокиран у вашој земљи

Ноћу између 23. и 24. јуна 1812. године патрола царске гарде Козачког пука на граници Руске империје, на реци Неман, близу Ковна (данас Каунас), приметила је да се на обалу искрцава чета француских минера. „Ко иде?“ – викну руски официр на француском. „Француска“, одговорише војници. „Шта тражите овде?“, настави Рус. „Ђавола који ће да вас снађе!“ После тако дрског одговора козаци гарде отворише кратку паљбу на минере и повукоше се. Тако се завршио први сукоб у Отаџбинском рату 1812. године, конфликту који ће резултирати потпуним прекрајањем политичке карте Европе.

„Прелазак Наполеонове војске преко реке Неман“, 1911, Виктор Мазурски.

Public Domain

Наполеон Бонапарта је очекивао да ће војна кампања у Русији бити обављена брзо и успешно, те да ће после њеног тријумфалног окончања моћи да наметне цару Александру I своју вољу. Пре свега, Наполеон је тражио да се Русија врати у систем континенталне блокаде, помоћу које је Француска покушавала економски да угуши Енглеску.

Руски цар је формално био принуђен да се придружи тој блокади још 1807. године, после пораза од Француза у бици код Фридланда. Али Русији се није никако исплатило да прекида економске везе са Енглезима и тајно је интензивно трговала са њима. У таквој ситуацији је и сама идеја блокаде изгубила смисао.

„Подвиг војника генерала Н. Н. Рајевског код Салтановке 11. јула 1812. године“, Николај Самокиш.

Public Domain

„Велика армија“ је ушла на територију Руске империје са преко 400.000 војника. Током наредних месеци пристигло је још 200.000 као појачање. У армији је било Швајцараца, Пољака, Немаца, Шпанаца, Португалаца, Холанђана и војника других националности. Многи од њих би радије ратовали против Наполеона а не за њега, али нису имали избора с обзиром да је Француска имала потпуну доминацију у Европи. Французи су чинили више од половине свих трупа.

„Битка код Кљастица“, 1812, Петер фон Хес.

Public Domain

Агресору су се супротставиле три раздвојене руске армије које су укупно бројале 230.000 људи. Бонапарта је тежио да уђе у генерални окршај али су Руси избегавали ту битку и плански су одступали на исток, у унутрашњост земље, да би се 15. августа Прва и Друга западна армија спојиле код Смоленска. Вршилац дужности команданта био је кнез Барклај де Толи. Он је намеравао да настави са повлачењем али је под притиском јавног мњења био принуђен да се сукоби са Французима. После два дана жестоких борби Руси су напустили Смоленск који је био захваћен пожаром.

„Битка код Смоленска“, 1839, Жан Шарл Ланглоа.

Public Domain

У том тренутку „Велика армија“ већ више није доживљавала руску кампању као лагану шетњу. Главнина Наполеонових снага која је заједно са војсковођом продирала у „срце Русије“, тј. у Москву, стално је трпела велике губитке у спорадичним сукобима са руским јединицама. Према Санкт Петербургу, тадашњој престоници Руске империје, пробијао се корпус маршала Етјена Мекдоналда, али он није успео да заузме чак ни Ригу. Поред тога, брзо се ширио народноослободилачки покрет као одговор руског народа на суровост Француза.

„Нестао је сав двопек, нема више ни капи вина и вотке. Људи једу само говедину од стоке која је отета од житеља околних села“, написао је 27. августа официр француског гарнизона у Смоленску у писму које је послао кући: „Али ни меса неће дуго бити јер мештани, кад виде да се приближавамо, беже из села и односе све што могу да понесу или потерају, и скривају се у густим, готово неприступачним шумама. Наши војници остављају своје барјаке и разилазе се да траже храну. Руски сељаци када некога сретну, појединачно или по неколико људи, убијају их тољагама, копљима и пушкама“.

„Ко ће кога? Дуел донског козака са пољским уланом““, В. В. Мазуровски.

Public Domain

По селима су се спонтано формирали одреди самоодбране и немилосрдно се обрачунавали са војницима који су морали да обезбеде храну за коње или су заостали за својим јединицама, као и са онима који су пљачкали домаћинства. Поред тога, у позадини непријатељске армије дејствовали су „летећи“ партизански одреди хусара и козака. „Главна мисао партизана те епохе обавезно се састојала у томе да се потискује, узнемирава, исцрпљује и отима све што је било у нашим моћима, и да се, да тако кажем, непријатељ пече на тихој ватри без престанка и без одступања“, написао је у свом „Дневнику партизанских дејстава“ Денис Давидов, командир једног таквог одреда.

„Козаци Платова код Мира, 9. јула 1812“, 1912, Виктор Мазуровски.

Музеј Бородинска панорама/Public Domain

Михаил Кутузов је 17. августа постављен за команданта руске армије уместо Барклаја де Толија. Он је у целини делио стратегију свога претходника, тј. сматрао је да непријатеља треба победити исцрпљивањем и повлачењем у унутрашњост земље. Јавно мњење је, међутим, захтевало велики окршај тако да су се 7. септембра Руси и Французи сударили у жестоком окршају код села Бородина, 125 км од Москве.

После једне од најкрвавијих битака у историји 19. века на бојном пољу је остало да лежи 80.000 људи. Ниједна страна није успела да однесе очигледну победу. Како је Наполеон касније рекао: „Бородинска битка је био најлепши и најстрашнији окршај. Французи су показали да су достојни победе, а Руси су заслужили да буду непобедиви“.

„Наполеон на узвишењу код Бородина“, 1897, Василиј Верешчагин

Државни историјски музеј/Public Domain

Кутузов је схватао да исцрпљена руска армија неће издржати нову битку. Зато је 13. септембра на војном саветовању у селу Фили донета тешка одлука да се војска повуче и да древну престоницу остави непријатељу. „Губитком Москве није изгубљена Русија. Сматрам да је навећи задатак сачувати армију“, изјавио је тада командант армије.

„Војно саветовање у Фили“, Алексеј Кившенко, 1880.

Третјаковска галерија/Public Domain

Заузевши Москву, француски император је дошао до закључка да је најзад извојевао победу и чекао је изасланике од цара Александра I са предлогом мировног споразума. Уместо тога, Французе је снашао страшан пожар који је уништио три четвртине дрвених објеката у граду. „Какав језив призор! То они сами пале... Каква одлучност! Какви људи! Ово су Скити!“, изговорио је Наполеон посматрајући са зидина Кремља непрегледно море подивљалог пламена.

Некадашња „Велика“ Наполеонова армија у Москви је била принуђена на доколицу и брзо је почела да се срозава од пијанства и пљачкања. Наполеон није успео да склопи договор са Русима а одбацио је предлог својих генерала да војска презими у граду. Заједно са трупама напустио је Москву 19. октобра.

„Лоше вести из Француске”, 1887-1895, Василиј Верешчагин.

Музеј Отаџбинског рата 1812/Public Domain

Французи су имали намеру да се пробију на југозапад, у правцу Калуге, где су била складишта са намирницама за руску армију. Међутим, 24. октобра у градићу Малојарославец сударили су се са Кутузовљевим трупама које су им пресекле пут.

„На сваком кораку је било откинутих руку и ногу, ваљале су се главе смождене точковима артиљеријских оруђа која су туда прошла“, написао је очевидац окршаја Ежен Лабом: „Од кућа су остале само развалине које се пуше и испод чијег пепела су вирили полураспаднути костури“. 

Французи су успели да задрже град у својим рукама, али због великих губитака нису били у стању да даље напредују. Тада је Наполеон окренуо на смоленски пут, који су његове трупе претходно већ похарале.

„Битка за Малојарославец 12. октобар 1812“, Николај Самокиш.

Музеј Бородинска панорама/Public Domain

Неколико руских армија је пратило повлачење Француза са дистанце чекајући погодан тренутак за напад. „Летећи“ партизански одреди ни за тренутак нису остављали непријатеља на миру, а француски војник који заостане за својом јединицом имао је велике шансе да се набоде на сељачке виле.

Средином новембра код града Красног руске трупе су успеле да одсеку и потуку корпусе принца Ежена де Боарнеа и маршала Луја Николе Давуа и Мишела Неја. Убијено је 10.000 и рањено 26.000 непријатељских војника. „Читаве гомиле Француза брже-боље су бацале оружје чим би се наш мали одред појавио на њиховом путу“, написао је Давидов.

„Битка код Красног“, 1849, Петер фон Хес.

Ермитаж/Public Domain

Француска армија је бројала 80.000 војника (од тога је само половина могла да држи оружје у рукама) када је 24. новембра стигла до реке Березине. Од друге обале је пут водио директно до границе Руске империје и Варшавског војводства које је било Наполеонов савезник.

„Свако се бринуо само о сопственом опстанку“, написао је касније официр Вионе де Маренгоне. „Дисциплина је потпуно попустила, више није постојао никакав поредак. Да би стигао до моста јачи је обарао слабијег и газио преко његовог леша. Сви су се утркивали ко ће пре стићи на мост, али се претходно требало пентрати преко гомиле лешева и крша. Оборени су и прегажени многи рањеници, болесни војници и жене које су пратиле армију. Стотине људи су прегазили топови“.

„Повлачење Француза преко Березине 17 (29) новембра) 1812“, 1844, Петер фон Хес.

Hermitage Amsterdam/Public Domain

Руске армије су надирале и покушавале да направе Французима замку, али су Наполеон, његов штаб, гарда и делови трупа ипак успели да се пробију на запад. Остали нису имали толико среће: у борбама је око 50.000 људи погинуло, заробљено или потонуло у хладним водама Березине.

„Велика армија“ је престала да постоји, а Наполеон је задобио страшан ударац, али још увек није био коначно сломљен. Руске трупе су морале да прођу кроз целу Европу, да пролију много крви и уђу у Париз да би се француски император коначно одрекао престола.

„Повлачење Наполеона из Москве“, 1851, Адолф Нортен.

Public Domain

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!