Како је пре 30 година приватизација изменила совјетску економију и изнедрила прве олигархе

Russia Beyond (Игор Михаљев / Sputnik; Валентин Собољев / TASS; gazprom.ru; Public Domain)
Приватизација је спроведена дељењем ваучера. Њени идеолози су обећали да ће временом један такав ваучер вредети као два аутомобила „Волга“, а завршило се тако што су једни за те ваучере успели да купе акције „Газпрома“, а други само фармерке и вотку.
  • Пријавите се на наш Телеграм канал
  • Запратите нашу страницу на руској друштвеној мрежи Вконтакте
  • Пријавите се на нашу недељну мејлинг листу
  • Укључите у браузеру „Show notifications“ (дозволи обавештења) за наш сајт
  • Инсталирајте VPN сервис на свој рачунар и/или телефон како бисте имали приступ нашем сајту чак и ако он буде блокиран у вашој земљи

„Нама требају милиони власника, а не шачица милионера“, изјавио је пре 30 година председник Русије Борис Јељцин у обраћању нацији, објашњавајући циљ приватизације.

Крајем 1991. године земља је била на ивици банкрота. Испоставило се да планска економија није ефикасна – није било довољно новца за одржавање функционисања предузећа и исплату месечних зарада. Новац је губио вредност великом брзином. Инфлација је 1991. године износила 160%, а 1992. је достигла чак 2.508,8%. За прелазак на нови модел економије било је потребно слободно формирање цена.

„Девизне резерве су на нули, новца нема не само за куповину жита, него ни за плаћање трошкова његовог превоза бродовима. Резерви жита је према оптимистичним прогнозама било отприлике до фебруара-марта 1992. године“ – тако су стање руске економије у том периоду описали Анатолиј Чубајс и Јегор Гајдар у књизи „Распућа најновије историје Русије“. Чубајс и Гајдар су били главни идеолози економских реформи.

Брза приватизација

Председник Државног комитета Русије за управљање државном имовином Анатолиј Борисович Чубајс на конференцији за штампу, 1992.

Руководство је разматрало три модела приватизације. Британски модел је подразумевао продају крупних предузећа која не доносе велики профит, и то по цени нижој од тржишне. Тај процес би могао потрајати двадесетак година, што није одговарало новој власти јер је она поред економских имала и политичке циљеве, а један од њих је био да се што брже раскрсти са комунистичком прошлошћу.

Анатолиј Чубајс, тадашњи председник Државног комитета РФ за управљање државном имовином, рекао је 2010. године у интервјуу објављеном на телевизији да „приватизација у Русији до 1997. године уопште није била економски процес... Њен задатак је био да заустави комунизам“.

Други модел приватизације који је разматран састојао се у отварању персоналних депозита у Збербанци (Сбербанк), али је то технички било тешко остварљиво с обзиром на ондашњи низак развој банковног система и велики број становника.

1992. Штампање приватизационих ваучера у офсет штампи штампарије Гознак.

Изабран је чешки модел јер је он био најбржи. То је приватизација путем дељења ваучера који се затим могу заменити за акције предузећа, продати или поклонити. Истина, у Чешкој су ваучери били персонални, а у Русији нису.

Како се одвијала приватизација?

Борис Јељцин је 14. августа 1992. године потписао указ о подели ваучера становништву. У теорији је сваки грађанин Русије могао постати власник дела крупног предузећа. За 25 рубаља (мизерна сума у оно време) сваки грађанин је могао да добије приватизациони новац у виду ваучера чија је номинална вредност износила 10.000 рубаља.

Председник Руске Федерације Борис Јељцин добија приватизациони ваучер, 1993.

Вредност државне имовине коју је тада требало приватизовати износила је 1,4 билиона рубаља. У земљи је почело штампање 140 милиона ваучера. Право на ваучер имао је сваки грађанин земље – „од најмлађег до најстаријег“.

Приватизована су велика индустријска и пољопривредна предузећа (колхози и совхози), земља и стамбени фонд. Тако је некадашња државна имовина припала новоформираним акционарским друштвима. Приватизација је била забрањена у појединим сферама (рудна богатства, шуме, епиконтинентални појас, цевоводи и путеви). Временом се ширио списак предузећа и сфера које се могу приватизовати.

Тешко је било проценити стварну вредност приватизоване имовине. Као основа су узете бројке из планске процене, али би објективније било да се вредност процени на тржишту папира од вредности.

„У условима високе инфлације и макроекономске нестабилности цена приватизованих актива била је мања од њихове стварне вредности, тако да државни буџет није имао велике користи од приватизације, што је доводило у питање и њену легитимност“, сматра економиста Сергеј Гуријев.

Ваучер као шанса за успех

Аукција за продају акција фабрике кондиторских производа „Бољшевик“ за приватизационе ваучере, 1992.

Свако је уз ваучер добио и упозорење: „Приватизациони ваучер је шанса за успех која се даје свакоме. Не заборавите: купац ваучера проширује своје могућности, а онај који их продаје остаје без перспектива!“.

Ваучером су се могле купити ације сваког приватизованог предузећа у Русији. Цена акција је одређивана на аукцијама. Радници су могли купити акције свог предузећа са попустом. Од децембра 1992. до фебруара 1994. било је организовано укупно 9.342 аукције кроз које је прошло 52 милиона ваучера.

Најбоље су прошли купци акција великих компанија које се баве извозом. Много више проблема је било са компанијама оријентисаним на унутрашње тржиште. Становништво није имало новца да купује њихове производе. Многа таква предузећа су банкротирала.

15. марта 1993. Регистрација докумената за прве акционере ЗИЛ-а на првој сверуској аукцији ваучера.

Најуносније улагање је било у акције „Газпрома“, али и ту је било проблема. Акције су имале различиту вредност у зависности од региона. За један ваучер се у Пермској области могло добити 6.000 акција Гаспрома, у Московској области 300, а у Москви само 30 акција. (У јуну 2022. године једна акција Гаспрома кошта 317 рубаља, а курс долара је 57 рубаља, тако да вредност 6.000 акција износи 33.368 долара).

И док су једни ваучерима куповали акције енергетског гиганта, други су их продавали препродавцима или су их мењали за намирнице, вотку и апарате за домаћинство.

Како су се појавили олигарси?

На почетку приватизације предност су имали руководиоци фабрика, такозвани „црвени директори“, који су дошли на власт у совјетско време. Они су подстицали раднике да продају своје акције и могли су да им задрже плате како би их приморали да прихвате понуду. Тако су „црвени директори“ постајали власници целог предузећа. Међутим, будући да они нису имали компетенције за рад у тржишним условима многи од њих су изгубили своја овлашћења. Предузећа су прелазила у руке финансијских група, и то често уз помоћ криминалних кругова.

1992 Аукција за продају акција фабрике за кондиторске производе

Поред тога, широм земље су почели да се појављују ваучерски фондови у које су грађани могли да уложе ваучере и да од тога добијају дивиденде. Многи, међутим, нису ништа добили. Од 646 фондова дивиденде је исплатило само њих 136. Остали су се угасили.

Крајем 1994. године је приватизовано 60-70% предузећа из сфере трговине, угоститељства и потрошачких услуга. Судбина ваучера је била следећа: 50% је уложено у предузећа у којима су радили власници ваучера, око 25% је отишло у ваучерске фондове, а 25% је продато.

Оно што највише доводи у питање легитимност приватизације биле су заложне аукције које су организоване од 1995. године. Влада је узела кредите, а залог су били државни пакети акција крупних компанија („ЮКОС“, „Норильский никель“, и др.), а затим није подмирила те кредите. Заложени пакети акција су тако припали зајмодавцима, и ови су на тај начин постали власници акција компаније по цени нижој од тржишне.

„Једини друштвени слој који је тада подржао Јељцина био је крупни бизнис, који је за те своје услуге хтео да добије најукуснију парчад државне својине. Поред тога, бизнисмени су хтели да утичу на политику. Тако су се појавили олигарси“, написао је Јевгениј Јасин, министар економије РФ (1994-1997) у чланку „Демократе, напоље!“ (лист „Московские новости“, 2003, бр. 44, 18. новембар).

Састављачи Форбсовог списка 2012. године су израчунали да је две трећине руских доларских милијардера већину своје имовине стекло за време приватизације.

Однос становништва

1995. Прва годишња скупштина акционера Газпрома.

У првим годинама приватизације становништво је било неутрално у погледу овог процеса. Социолог Татјана Заславска написала је 1995. године: „Што се тиче <...> понашања масовних друштвених група, извршена приватизација засад није имала битан утицај на њих... Само 7% радника сагледава зависност висине плате од личних напора, док остали сматрају да успешну каријеру обезбеђују пре свега родбинске и друштвене везе, шпекулација, превара, итд“. („Русија у потрази за будућношћу“, лист „Социологические исследования“. 1996, бр.3).

Тај однос се променио после много година. Анкета коју је 2017. године поводом 25-годишњице приватизације спровео ВЦИОМ показала је да 73% становника негативно вреднује резултате приватизације.

Да ли је приватизација имала позитиван ефекат?

И поред тога што је критикована као нелегитимна, приватизација је кардинално утицала на промену економије у земљи. Доктор економских наука, професор Сергеј Орлов, сматра да је приватизација била корак у правцу формирања исправног економског менталитета становништва и стварања представе о слободном и конкурентном тржишту. По његовом мишљењу, она је поставила темеље за стварање савремене сфере трговине услуга, агроиндустријског и грађевинског сектора који се интензивно развијају од краја 1990-их.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“