„Појави се Свјатослав пловећи реком на скитској лађи. Сеђаше он и веслаше заједно са осталима, ни по чему се од других не разликујући. Глава му беше потпуно гола, али са једне стране му падаше прамен косе, знак да је високог рода. Изглед му беше туробан и дивљи. У једном уху ношаше златну минђушу, украшену карбункулом са два бисера око њега“. Тако је византијски историчар Лав Ђакон описао Свјатослава Игоревича, великог кнеза кијевског за време сусрета са византијским императором Јованом I Цимисхијем (10. век).
Кнез Свјатослав Игоревич, илустрација Ф. Солнцева/Албум „Одежде Руске државе“, 1869.
Public DomainРуски ратници су бушили уши од давнина. У културама многих народа то је било заштитно магијско дејство. Ратници су првобитно носили минђушу као амајлију која их штити од нечисте силе, али и да би показали свој статус. Што је скупљи и компликованији украс, што више има перли или драгог камења у минђуши, утолико је угледнијег рода онај који је носи. Описујући Свјатослављев изглед, Лав Ђакон каже да му „одоре беху беле и разликоваху се од других само по томе што су чистије“. То значи да је златна минђуша била најскупоценија драгоценост коју је носио владар Кијевске Русије.
И мушкарци из племена Алана, Волшких Булгара, често су носили минђуше, о чему сведоче археолошке ископине њихових племићких некропола. Познато је да су скитска племена имала минђуше са капицом у облику печурке, и њих су носили и мушкарци и жене, чиме се вероватно обележавала припадност племену. Минђуше су ношене и у улусима Златне Хорде и одатле су се прошириле у Русији. Најпре су биле популарне минђуше са једном алком. Таква минђуша се на руском звала „одинец“. Касније, од 14. века, све чешће се срећу минђуше са привеском у облику упитника на који се нижу перле (једна или више њих). Кнез Иван Иванович је 1358. године у завештању оставио двојици својих синова по једну златну минђушу са бисером.
„Иван царевић на сивом вуку“, 1889, Виктор Васњецов
Државна Третјаковска галерија/Public domainОд 16. века се појављују минђуше „двојчатке“ и „тројчатке“, тј. са два или три привеска. Код кнеза углићког Дмитрија Ивановича у опису његове ризнице могу се наћи минђуше „велике“ и „троструке“ са „каменом јахонтом“ и „лалом“, украшене „зрном“ (ситним куглицама од злата, платине или сребра), које су направљене или у Новгороду или на Истоку. Јахонт је сафир или аметист, а лал је најчешће спинел или рубин. Минђуше су прављене од злата, сребра или легуре бакра, пресвлачене су позлатом и обавезно су украшаване бисером.
Минђуше са два привеска, крај 17. века, Русија.
Државни историјски, архитектонски и уметнички музеј-резерват „Александровска слобода“У Старој Русији минђуше нису носили само људи високог рода. И мушкарци из обичног народа су носили једноставне бакарне минђуше у облику отвореног полумесеца. У 17. веку се у опису имовине једног сељака помиње „ломљена“ минђуша, што је потврда да су у сеоским породицама чак и оштећени украси били цењени и чувани.
„Минђуше-голубци“, 17. век, стакло – 19. век, Русија.
Државни историјски, архитектонски и уметнички музеј-резерват „Александровска слобода“А шта је било са Рускињама? Како пише археолог Наталија Жилина, „словенско-руска ношња је исконски подразумевала ношење великих прстенова на слепоочницама спојених са металним венцем (венац је био украс који се носио на глави), а у 8. веку су биле честе минијатурне минђуше провизантијског облика“. Међутим, Рускиње високог рода у 14. и 15. веку нису носиле скупоцене минђуше. Њихов свечани украс је била „рјасна“, накит у облику ланца причвршћен са обе стране на слепоочницама за женски украс на глави.
„Рјасне“ – привесци за украс на глави који се стављао код слепоочница. Стара Русија, 12. век. Сребро, позлата, лемљење, филигран, зрно.
shakko (CC BY-SA 3.0)Занимљиво је да је кнез града Рузе Иван Борисович у 16. веку наследио „двоје минђуше са јахонтом, а треће са ’лалом’“ од своје мајке, а затим их је предао сестри која је остала без мираза. То значи да у оно време није постојала разлика између мушкараца и жена када је реч о ношењу минђуша. Скупоцене женске минђуше су постале поново популарне у 16. и 17. веку, сада већ под утицајем европске културе. У опису имовине царице Анастасије, прве жене Ивана Грозног, срећемо „минђуше разних облика“.
Како се руска држава ширила све више је у њој било козака. То су били слободни људи, земљопоседници и трговци, и уједно војници козачке војске која је чувала границе Русије. Они су се по минђушама разликовали у строју.
„Степан Разин“, 1985-1988, Сергеј Кирилов.
(CC BY-SA 3.0)У левом уху је минђушу носио козак који је био једни син у породици (могао је имати сестре). Минђуше у оба уха су значиле да је козак јединац, а минђуша у десном уху, да је последњи мушкарац у своме роду. Такве козаке официри нису слали на опасне задатке и у најљући бој.
У редовима руског племства мушке минђуше су накратко изашле из моде током 17. и 18. века. У то време су их носили углавном козаци, а такође европски морнари, војници и занатлије, којих је у Московском царству било све више. Занатлије пореклом из немачких земаља су често чувале златну минђушу као резерву „за црне дане“, јер ју је тешко изгубити, а могла се заложити, продати и у очајању пропити.
„Портрет мушкарца“, око 1610-1620, Франс Пурбус.
Уметничка галерија Новог Јужног Велса / Public domainПочетком 19. века су мушке минђуше понове ушле у моду, најпре у војним круговима. Хроничар Михаил Пиљајев је написао да је та мода донета „са Кавказа, од Грузина и Јермена“, где је тада био у току Кавкаски рат и где су многи руски официри учествовали у биткама. „Минђуше су биле у моди нарочито код припадника коњичких пукова, и тешко је поверовати да су некадашњи хусари, који кад попију не знају за страх, сви одреда подлегли овој женској моди. И минђуше нису носили само официри, него и војници“, написао је Пиљајев. Он је за ову моду рекао да је „женска“ између осталог и зато што су војници и официри носили украсе својих вољених дама, као амајлију и сентиментални поклон. „Прича се да су управо у то време војници смислили познату пословицу ’за драгу особу ми није жао ни минђуше из увета’ (’для милого дружка и сережка из ушка’)“, пише Пиљајев.
„Запорошки козак“, 1884, Константин Маковски.
Уметнички музеј „Никанор Онацки“, Суми, УкрајинаПочетком 20. века минђуша у мушком уху се могла видети само код козака или Цигана. „Био је кошчат и хром (у младости је на на коњским тркама пред царем сломио леву ногу), носио је у левом уху сребрну минђушу у облику полумесеца, до старости су му и брада и коса остале црне као угарак, у љутини је могао да се распамети...“ – тако Михаил Шолохов у „Тихом Дону“ описује донског козака Пантелеја Прокофјевича.
У совјетској држави, нарочито када су пооштрени услови живота током 1930-их, стриктно су одбацивани сви детаљи мушког изгледа који су се могли срести код жена. Совјетски функционери и радници нису могли да носе прстење јер се сматрало да је то „буржујска“ и „декадентна“ будалаштина. Чак су и бурме изашле из моде у првим деценијама постојања СССР-а.
Хирург, вођа мото клуба „Ноћни вукови“ на фестивалу Међународни бајк-шоу, 2. септембар 1996.
Валериј Христофоров/TASS„Идејно свестан“ радник имао је физичку снагу и изражене мишиће, а жена је била трудбеница, и „кинђурење“ некако није било у складу са ставовима људи који су збацили са себе „окове малограђанштине“. Истина, женски украси се постепено враћају на сцену и постају све финији, али ће мушки још дуго служити као симбол „лагодног живота“. У филму „Брилијантска рука“ шеф мафије носи прстење, што су артибути барабе.
Наравно, прстење су носили љубитељи моде и шверцери, тј. „људи од стила“. Али минђуша у мушком уху се у СССР-у још дуго доживљавала као ексцес. На тако нешто се нису дрзнули чак ни руски хипици. Нетрпељивост према љубитељима истог пола била је карактеристична за цело друштво и подстицана је од стране државе, тако да би мушкарац са минђушом постао жртва првих уличних хулигана на које наиђе.
Виктор Цој, „Транквилизатор“, 1984.
Сергеј Борисов/МАММ/МДФ/Russia in photoТек током 1980-их се минђуша „одинец“ (по старој терминологији) вратила у уши панк и рок музичара, али само у лево ухо. Све донедавно је минђуша у мушком десном уху била алузија на алтернативну сексуалну оријентацију, али већ од 2010-их је и та разлика готово ишчезла у свеопштој глобализацији светске моде. Сада мушкарци у Русији, као и у целом западном свету, често носе минђуше, а неки буше чак и тунеле у ушима, што делује помало застрашујуће. Таква мода би се вероватно свидела древним ратницима и козацима.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
