Руски владари који су лично учествовали у биткама, и одважно се борили

• Пријавите се на наш Телеграм канал
• Запратите нашу страницу на руској друштвеној мрежи Вконтакте
• Пријавите се на нашу недељну мејлинг листу
• Укључите у браузеру „Show notifications“ (дозволи обавештења) за наш сајт
• Инсталирајте VPN сервис на свој рачунар и/или телефон како бисте имали приступ нашем сајту чак и ако он буде блокиран у вашој земљи

Кнез Свјатослав Игоревич

Великом кнезу кијевском Свјатославу Игоревичу рат је увек био важнији од свега осталог, па чак и од управљања државом. „Александар (Македонски) наше древне историје“ – тако је Свјатослава окарактерисао руски историчар Николај Карамзин. Свјатослав је без предаха ратовао против блиских и далеких суседа Русије: Хазара, Печенега, Булгара и Византинаца.

Свјатослав се први пут на бојном пољу појавио као четворогодишњи дечак када се његова мајка, кнегиња Олга, светила племену Древљана за подмукло убиство њеног мужа, кнеза Игора. Седећи на коњу дечак је покушао да баци копље на непријатеља, али оно је пролетело коњу између ушију и ударило га по ногама. Видевши то, војвода Свенелд рече: „Кнез је већ почео, дружино, кренимо за кнезом“. Непријатељ је тада поражен.

„Када Свјатослав одрасте и постаде стасит, он поче окупљати много храбрих ратника. А беже брз као пардус, и много ратоваше“, пише у Несторовој хроници „Повест минулих лета“: „У походе не узимаше са собом ни товаре, ни котлове, нити куваше месо, него јеђаше танко исечено месо коња или дивљачи, или говеђе, испечено на жару. Није имао ни шатор него је спавао подметнувши под главу подметач са седлом. Такви су били и сви остали његови ратници. И слао је у друге земље [гласнике, најчешће пре него што ће објавити рат] са речима: ’Идем на Вас!’“

Када се 972. године Свјатослав Игоревич враћао из похода на Константинопољ, на слаповима Дњепра је упао у заседу коју су му поставили Печенези. Само мали део његове војске је стигао кући, а од лобање убијеног кнеза печенешки кан Курја је направио себи пехар.

Кнез Дмитриј Донски

На Куликовом пољу (недалеко од Туле), на месту где се река Непрјадва улива у Дон, уједињена руска војска под командом московског кнеза Дмитрија Ивановича сукобила се 8. септембра 1380. године са војском монголског темника (војсковође) Мамаја. У том тренутку је Русија већ скоро век и по била под влашћу Монгола и сада јој се пружила прилика да најзад стекне политичку независност.

„И беше сеча љута и велика, и битка жестока, и тутњава страшна. Од стварања света не бејаше међу руским кнезовима такве битке као за владавине овог великог кнеза целе Русије“, пише у Хроници посвећеној Куликовској бици: „Док се тукоше они, од шестог часа до деветог, као киша из облака проливаше се крв и руских синова, и поганих, и небројено мноштво мртвих паде са обе стране. И много Руса побише Татари, и Руси Татара. И падаше леш на леш, падаше тело татарско на тело хришћанско. Час овде, час онде, могаше се видети како Рус гони Татарина, а Татарин Руса“.

За разлику од свог супарника, Дмитриј Иванович није хтео да посматра битку „са високог брега“. Стога он замени своје кнежевске одоре са бољаром Михаилом Бреноком и ускочи у битку као обичан ратник. „Самом великом кнезу сав заштитни оклоп бејаше обијен и пробијен, али на телу његовом не бејаше рана. Он се хваташе у коштац са Татарима лицем у лице, налазивши се испред свих у првом реду. Многи кнезови и војводе му више пута говораху: ’Господине кнеже, не срљај напред у борбу него буди позади или на крилу, или негде са стране’. Он им одговараше: ’Та како ћу ја рећи: ’Браћо моја потрудимо се сви до једнога’, а да сам своје лице сакријем и станем се прикривати позади?’“

Монголи су доживели потпуни слом, а кнез је за своју победу прозван Донски. Међутим, требало је да прође још сто година пре него што ће бити учињен важан корак у правцу ослобађања руских земаља од јарма Хорде и коначног стицања слободе.

Цар Петар I

Преко двадесет година је Русија водила против Шведске такозвани Северни рат после којег је постала моћна империја и једна од великих сила Европе. Архитекта те победе био је цар Петар I, који је у више наврата лично водио трупе у жариште најжешћих окршаја.

„Ратници! Ево дође час који ће одлучити судбину Отачаства. Не треба да помишљате како се борите за Петра него за државу која је Петру поверена, за род свој, за Отачаство, за нашу православну веру и цркву. Не треба да вас збуњује ни слава нашег непријатеља као непобедивог јер сте ви ту лаж својим сопственим победама у више наврата доказали. У окршају имајте пред очима вашим правду и Бога који вам помаже, а за Петра знајте да му није стало до сопственог живота, само да Русија живи у блаженству и слави, ради благостања вашега“, – тако се цар обратио својим трупама уочи одлучујуће битке код Полтаве 8. јула 1709. године.

Петар I тога дана није само командовао целом војском него је и лично учествовао у окршајима. Када су два шведска пука скоро у потпуности пробила центар руске одбране, цар је без оклевања стигао на ту опасну деоницу и повео војску у контранапад, услед чега је непријатељ потиснут, а његов продор заустављен.

Код рта Гангут (полуострво Ханко) руска флота је 7. августа 1714. године однела прву победу у својој историји. Руске галије су се пробиле кроз густу непријатељску ватру после чега је морнаричка пешадија заузела абордажом шведске бродове. И опет је, као и увек, цар лично предводио напад.