Зашто је милиција постала популарна у СССР-у после Стаљинове смрти?

• Пријавите се на наш Телеграм канал
• Запратите нашу страницу на руској друштвеној мрежи Вконтакте
• Пријавите се на нашу недељну мејлинг листу
• Укључите у браузеру „Show notifications“ (дозволи обавештења) за наш сајт
• Инсталирајте VPN сервис на свој рачунар и/или телефон како бисте имали приступ нашем сајту чак и ако он буде блокиран у вашој земљи

Грађани СССР-а доживљавали су представнике органа реда као снажне, храбре, принципијелне и осећајне витезове у сјајном оклопу. Држава је уложила огромне напоре да створи идеалну представу о милицији, али је у стварности све било мало другачије.

Све до средине 1950-их у СССР-у се није много водила брига о популаризацији милиције. Она је била „груба и прљава“, око ње није сијао ореол романтике као око обавештајне и контраобавештајне службе. Поред тога, у народном сећању још увек није избледело њено учешће у недавним политичким репресијама.

Међутим, када је дошло до извесне либерализације политичког и јавог живота у периоду такозваног „Хрушчовљевог отапања“ одмах после Стаљинове смрти, државни органи су почели да теже већој отворености, па су и милиционери представљани као „живи људи“. У новинама и часописима појавили су се материјали који их представљају као обичне људе који се у слободно време баве цртањем и музиком, певају у хору и гаје цвеће.

Подизање престижа милиције у очима становништва држава је делимично поверила креативној интелигенцији. Тако је 1954. године песник и писац Сергеј Михалков написао поему „Чика Стјопа је милиционер“. Главни лик је високи милиционер који виртуозно помаже грађанима и извлачи их из из различитих компликованих ситуација. Временом је „чика Стјопа“ постао култни лик руске културе.

Објављивањем приче Аркадија Адамова „Случај шарених“ 1956. године у Совјетском Савезу се обнавља детективски жанр. Аутор је „заронио“ дубоко у свет московске милиције, одлазио је на хапшења и учествовао у заседама. Екранизација која је настала две године касније послужила је као подстицај за читаву плејаду филмова о храбрим чуварима реда, међу којима је нарочито популаран био филм „Мухтаре, дођи!“ о доживљајима поручника милиције и његовог верног пса, а такође трилогија о добром и промућурном сеоском милиционеру Фјодору Анискину.

До правог процвата совјетске милиције дошло је крајем 1960-их и током 1970-их, када је на челу Министарства унутрашњих послова био Николај Анисимович Шчелоков. У то време су запосленима у милицији знатно повећане плате, као и различите бенефиције, и чешће су им додељивани станови. У целој земљи је растао број образовних установа МУП-а које су млади масовно уписивали. „Он је изузетно много радио, нарочито у првим годинама, када је врло озбиљно проучавао корене криминала у земљи. У његово време је народ почео више да поштује органе унутрашњих послова“, написао је Шчелоковљев заменик Јуриј Чурбанов.

Захваљујући напорима Николаја Шчелокова у СССР-у је написано много књига и снимљено много филмова и серија посвећених свакодневици совјетске милиције. Сваке године је 10. новембра Дан милиције обележаван грандиозним концертом који је био популаран исто као и новогодишња прослава.

Снимљене су култне серије „Истрагу воде стручњаци“ и „Место сусрета се не може променити“. У редакцију „Стручњака“ из целе земље су стизала писма са молбама за помоћ у истрази случајева који стоје у месту. „Поверење у јунаке серије било је толико велико да су многи мислили да ми стварно радимо у милицији, а да је филмска уметност наш хоби“, написао је глумац Леонид Кањевски, који је учествовао у пројекту.

У касним вечерњим сатима 26. децембра 1980. године дежурни милиционери станице метроа „Ждановска“ (данас „Вихино“) привели су и испребијали припитог мајора КГБ-а, који је неколико дана касније у болници подлегао повредама. Заузврат су КГБ и Државно тужилаштво буквално „испрашили“ читаво Министарство унутрашњих послова, откривши огроман број флагрантних злоупотреба милицијских чинова широм земље, укључујући пљачке и убиства пијаних путника у метроу. Истраге нису заобишле ни свемоћног министра. Смењен и оптужен за корупцију, Шчелоков је извршио самоубиство 1984. године.

После поменутог инцидента на „Ждановској“ су људи још дуго опрезно испод ока мотрили на дежурне милиционере. Што се земља више ближила своме крају испливавало је све више сличних непријатних епизода везаних за деловање милиције, и све ниже је падао ауторитет који је толико дуго негован.

После распада СССР-а, током „дивљих“ деведесетих, потпуно је промењена представа о милиционеру у масовној култури. То више није био витез у сјајном оклопу, него у најбољем случају поштени официр кога је сломило безнађе, али који усред општег расула и корупције упорно наставља да служи народу. У новим околностима бандити избијају у први план и постају јунаци романа и телевизијских серија, те је несрећни милиционер сада приморан да се са њима бори за симпатије читалаца и гледалаца.