Зашто су руски племићи увек били у дуговима?

Кира Лисицка (Photo: Public domain; Legion Media)
Племство је као привилеговани сталеж морало имати веома много новца, и то би требало да важи како за појединце, тако и за државу. Како то да су најбогатији људи често упадали у велике дугове и како су се извлачили из те ситуације (и да ли су се уопште извлачили)?
  • Пријавите се на наш Телеграм канал
  • Запратите нашу страницу на руској друштвеној мрежи Вконтакте
  • Пријавите се на нашу недељну мејлинг листу
  • Укључите у браузеру „Show notifications“ (дозволи обавештења) за наш сајт
  • Инсталирајте VPN сервис на свој рачунар и/или телефон како бисте имали приступ нашем сајту чак и ако он буде блокиран у вашој земљи

Руски племићи би одлично разумели ситуацију у којој се налазе многи становници савремених градова, када један човек има и по неколико кредита, а да би вратио камату принуђен је на реструктуризацију дуга.

„Колапс банке“

И руска елита у другој половини 18. и током целог 19. века била је ухваћена у „паучину дугова“. За њих је то била уобичајена појава. Са друге стране, то их уопште није спречавало да и даље живе луксузно, да граде нову стаклену башту или путују по Европи. Та појава је, међутим, далеко сложенија и не може се свести само на жељу да неко живи на високој нози или од данас до сутра.

Зашто су се племићи толико задуживали?

„У крчми“

Постоји мит о баснословном богатству руског племства, тј. људи са титулама, привилегијама и царевом „залеђином“. Али нису сви племићи били у истој ситуацији. Било је племића (и то не мало) који су од имања и некретнина имали толико мало прихода да им то није било довољно за уобичајене потребе племићког сталежа, па чак ни за пар пристојних фракова.

Са друге стране, племићка титула их је обавезивала на одговарајући стандард и начин живота. Велика ставка у трошковима било је управо одржавање тог уобичајеног стандарда. Он је подразумевао трошкове за храну, одећу, књиге и кућне украсе, за образовање, издржавање читаве гомиле рођака, за луксузне поклоне важним личностима, итд, итд. Тај стандард је обухватао и специфичне трошкове сваког младог племића, попут „грандиозног путовања“ по Европи и стицања знања код чувених стручњака. Тако су они, на пример, учили музику, јахање, филозофију или економију.

„Ценкање“

Чак је и давање новца у добротворне сврхе могло је послужити племићу као разлог за узимање новца на зајам, иако би се на први поглед рекло да се ту ради о добровољном гесту. „И још 15 рубаља дуга од прошле године“, написао је Александар Воронцов, канцелар Руске империје, у својој бележници прихода и трошкова везаних за добровољни прилог цркви.

Највећи су били трошкови за грађевинске радове. Поседовање сопствене куће је служило као показатељ престижа. И што је већа кућа, већи је и престиж.

Више о томе: Како су се руски племићи „навукли“ на картање 

Племић је најчешће имао неколико извора прихода (на пример, његово имање и сељаци који раде за њега, а уз то и плата у државној служби). Али приход од имања стизао је само два пута годишње (у најбољем случају). Племићи који су били у државној служби живели су у престоници, а имања су им била у провинцији, тако да управник имања није могао често да им доноси новац.

„Спахиница“

Плата такође није дељена често као данас, него три пута годишње. Када година није била родна имање је могло чак доносити и губитке (Русија је земља сеоске пољопривреде, тако да је земљопоседник морао издржавати сељаке од свог новца, ако нема довољно приноса од летине). Плата је такође могла да касни, или да буде смањена. На пример, судски саветник (чин који је био на цени) у 18. веку је годишње зарађивао 300 рубаља, нотаријус је добијао 150-200 рубаља, а судија 600 рубаља. Тада је један пуд (16,3 кг) свињске шунке коштао 40 копејака, пуд најбољег пшеничног брашна 30 копејака, шешир 2 рубље, док је богата ливреја са златним гајтаном (одећа лекаја и кочијаша) коштала 70 рубаља. Сада замислите да добијате новац само неколико пута годишње, и само приближно знате колико ћете добити, а треба да живите сваки дан. Тако су племићи често доспевали у ситуацију да морају узети кредит. И што је најгоре, многи нису знали чак ни коме и колико они заправо дугују.

Од кога су племићи позајмљивали новац?

Племићи су захваљујући социјалном статусу могли да подижу лаке кредите који су се у Русији појавили у другој половини 18. века. Прва банка је отворена 1754. године и то је била Племићка кредитна банка која је давала кредите само племству. Затим се 1769. године појавила могућност спољних зајмова, тако да се у Русији стицало много новца који се веома лако делио и трошио.

„Читање поезије“

Поред тога, држава је увела племићко старатељство као нову институцију. Наиме, у случају да племић није имао довољно средстава за одржавање свога имања, могао је да позајми новац од државе. Новац је враћао са каматом, али је зато могао да га потроши како год је хтео, нико то није проверавао.

Новац се могао позајмити од банке, што је фактички била позајмица од државе, јер су све банке припадале држави. Племићи су на тај начин репрограмирали своје дугове, тј. узимали су велики кредит у банци да покрију приватне дугове.

Племић је могао да позајмљује и од људи нижег статуса, на пример од трговаца и сопствених сељака. У трговачкој радњи је могао узети робу и замолити да упишу дуг на његов рачун. Трговци су радо пристајали знајући да ће дуг највероватније бити враћен чак и у случају да племић умре. Поред тога, за трговца је била добра реклама и сама чињеница да нека угледна личност купује робу код њега.

„Прошлост је иза нас“

На имању су, условно говорећи, могле постојати „две касе“, тј. господски новац (који је сеоска заједница прикупљала за газду) и сеоски новац. Ако би власник остао без новца, он га је узимао из сеоске касе на зајам, и после враћао.

Како су племићи враћали дугове?

„Преферанс“

Племићи су имали прећутни редослед враћања дугова. Најпре су враћали дуг држави, затим другим племићима (али не из најближег окружења), затим трговцима и рођацима, па тек на крају сељацима.

Појединци су водили књиге прихода и расхода да би имали бољу слику о томе како троше новац, тј. записивали су све своје расходе. Али нису сви то радили. Најчешће се тек после племићеве смрти могло сазнати његово право дужничко стање. Рођаци су чак објављивали у новинама обавештења да је „умро тај и тај племић, а сви који имају финансијска потраживања моле се да се обрате у току наредних шест месеци“.

Процедура измирења дугова била је компликована и могла је трајати годинама. Дуг умрлог племића су касније отплаћивала његова деца. У сваком случају, сви су се трудили да врате дуг. Велике суме су покриване продајом имовине. Племићи су водили рачуна о својој репутацији, а репутација дужника могла им је нанети штету. На пример, са дугом је теже било удати ћерку, напредовати у служби, итд.

„Посета сиромашнима“

Схватајући да су се племићи нашли у замци сопственог статуса, Слободно економско друштво (прва друштвена организација у Руској империји) препоручило им је да уведу бар нека ограничења у трошењу новца. Не морају, на пример, да купују лоше вино, могу добро вино да разблажују водом. Тешко је водити кућну евиденцију о потрошњи брашна и зато је боље да се хлеб не пече код куће, него да се купује. И најбоље је не градити куће, него их изнајмљивати, јер су многи племићи банкротирали управо градећи своју кућу. Те препоруке нису радо спровођене у живот. Многи су радије одлагали питање дуга све док се не догоди нешто заиста озбиљно. На пример, док дужник не умре.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!

Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнате више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“