Зашто су у СССР-у били тако чести златни зуби?

• Пријавите се на наш Телеграм канал
• Запратите нашу страницу на руској друштвеној мрежи Вконтакте
• Пријавите се на нашу недељну мејлинг листу
• Укључите у браузеру „Show notifications“ (дозволи обавештења) за наш сајт
• Инсталирајте VPN сервис на свој рачунар и/или телефон како бисте имали приступ нашем сајту чак и ако он буде блокиран у вашој земљи

Људе са постсовјетског простора могли сте препознати по златном осмеху, буквално. Златни зуби или златне крунице били су честа појава у Совјетском Савезу и без обзира на њихову упитну естетску вредност, са данашње тачке гледишта, имали су значајну реалну вредност. Али зашто су људи злато чували у зубима?

Поклон за матуру

„Када је моја сестра завршавала школу у Самарканду 1985. године, њен друг из разреда Динар добио је поклон од својих имућних родитеља: златне крунице на свих 32 зуба. То није шала. Здраве, беле, младе зубе су састругали и на њих ставили крунице“, присећа се Bamsuper, корисник форума Pikabu.

Овакав поклон су заиста могли да добију и дојучерашњи школарци. То је било нешто као када бисте данас за матуру добили ауто или скуп сат, било је престижно и уврштавало вас је у елиту. Обичај да се поклањају златни зуби на важне догађаје и датуме био је распрострањен на Кавказу и у централноазијским совјетским републикама. Тамо су златне крунице људи често стављали још у раној младости, на здраве зубе. 

Још један обичај распрострањен на територији централноазијских република било је стављање златних круница девојкама пред свадбу, ако породица за то има довољно новца. На тај начин породица невесте указивала је поштовање породици младожење. Имало је то, истина, још један смисао: златни зуби су били неотуђива женина „имовина“, гаранција да никада неће остати без ичега, ако је муж отера. Златне крунице могли сте да продате и чак оставите у наслеђе – кад бисте их скинули са рођака, могли сте да их излијете у облик који одговара вашим зубима.

Штедња

Међутим, ако се изузму ови регионални обичаји, златни зуби су у СССР-у били претежно заступљени код одраслих. На младима и деци тако нешто се није сретало ван подручја Централне Азије и Кавказа. Осим тога, били су карактеристични за одређени слој људи, за оне који су имали новац: препродавце (што је у СССР-у била забрањена и кажњива делатност), криминалце и Роме. Неки су у томе видели сигурно улагање, јер новац је могао да изгуби вредност, а злато је увек било на цени. Други су на тај начин „прали“ незаконито стечен капитал.

У крајњем случају, ако би завршио у затвору, такав човек је увек могао да рачуна на своје златне зубе, који би му омогућили да добије боље услове боравка у затвору или да плати заштиту. Али таква „ризница злата“ могла је да вам створи и проблеме, као што је описао Солжењицин у чувеном „Архипелагу ГУЛАГ“: „Затвореници успут не презају ни од обичне отимачине: виде ли код Естонца златне зубе, бациће га на земљу и избити му зубе жарачем“.

Протеза у совјетском стилу

Најзад, злато у устима било је популарно и из практичних разлога, због тога што у СССР-у није било зубних протеза од керамике. У земљи уопште није било метал-керамике, а камоли керамичких круница. Зато су се за зубне протезе користиле крунице од челика, а они имућнији уместо гвоздених зуба стављали су златне.

„Објаснили су нам да злато чак чисти организам и да је трајније од титанијума. О титанијуму су говорили да временом добије непријатан мирис и укус. Они који су то могли себи да приуште, користили су злато“, каже Зарифа Хасанова, која је одрасла на истоку Киргистана.

Стављање златних зуба постепено се изгубило после распада СССР-а, када су се у земљи појавиле савремене стоматолошке протезе. Али и данас их можете видети код старијег поколења.