Како је совјетски функционер постао један од најгласнијих заговорника нацизма

• Пријавите се на наш Телеграм канал
• Запратите нашу страницу на руској друштвеној мрежи Вконтакте
• Пријавите се на нашу недељну мејлинг листу
• Укључите у браузеру „Show notifications“ (дозволи обавештења) за наш сајт
• Инсталирајте VPN сервис на свој рачунар и/или телефон како бисте имали приступ нашем сајту чак и ако он буде блокиран у вашој земљи

„Ми, немачки социјалисти, искрени смо ваши пријатељи! Наш вођа Адолф Хитлер доноси вашој отаџбини ослобођење! Хиљаде немачких радника и сељака већ су дале живот за вашу слободу!“ – тако је 1942. године писао Карл Албрехт, један од најистакнутијих заговорника Трећег рајха, у тексту који је затим дељен на окупираним територијама у виду брошуре под насловом „Зар је ово социјалистичка држава?“

Необично је то што је исти човек десет година раније био високи совјетски функционер – руководио је читавом дрвном индустријом СССР-а. Како је дошло до те невероватне промене?

Предани комуниста

Карл Албрехт (рођен као Карл Матеус Лев) по завршетку Првог светског рата се придружио комунистима. Немачку је захватила дубока криза и он у њој није могао да се скраси, па је по савету својих партијских другова 1923. године отишао у Совјетску Русију која је тада радо примала стручњаке из иностранства.

Албрехт, додуше, није завршио своје школовање на смеру за прераду дрвета, па је у Лењинграду уписао пољопривредни факултет. Био је невероватно вредан и упоран, и умео је да склапа корисна познанства, тако да му недовршено школовање, недовољно искуство у послу и језичка баријера нису нимало сметали у вртоглавој каријери коју је направио у СССР-у. Од обичног инжењера овај Немац је за неколико година догурао до руководиоца секције за дрвопрерађивачку индустрију при Радничко-сељачкој инспекцији.

Један од Албрехтових задатака била је државна контрола једне од најуноснијих грана совјетске привреде. Био је одговоран за рад дрвопрерађивачке инспекције у различитим регионима земље и резултате је реферисао непосредно државном врху.

Карл Албрехт је 1930. године службено путовао у Скандинавију и Немачку, одакле се вратио са пуно нових идеја везаних за модернизацију дрвне индустрије Совјетског Савеза. По његовом мишљењу, коришћење робијашке радне снаге било је једна од највећих препрека у подизању ефикасности ове привредне гране, и он је стално критиковао сурову експлоатацију затвореника.

Био је толико отворен у критици метода управљања у тој сфери да је стекао доста непријатеља међу својим колегама на високим функционерским положајима. Породица познате немачке комунисткиње Кларе Цеткин, са којом је Карл био веома близак, једном приликом му је посаветовала да се чува, да и он сам не би једнога дана био отеран у Сибир.

Временом је Албрехт све више размишљао о томе да напусти СССР. Током свог путовања на руски Далеки исток у марту 1932. године он се обратио немачком конзулату у Владивостоку са молбом да се врати у отаџбину. Убрзо после тога су га совјетске специјалне службе ухапсиле као немачког шпијуна.

Годину и по дана је Карл Албрехт провео у затвору, а затим је помилован и пуштен на слободу. „Нисмо могли да верујемо сопственим очима када се 1934. године Албрехт појавио у амбасади и замолио за дозволу да се врати у Немачку заједно са својом женом, која је била Рускиња, и дететом“, написао је немачки дипломата Ханс фон Херварт у својој књизи „Између Хитлера и Стаљина“: „Он нам је објаснио да му и поред професионалних успеха рад није пружао задовољство, те да је сит Совјетског Савеза и ужасне Стаљинове политике која му је крајње одвратна. Чак и чињеница да су на власт дошли националсоцијалисти није утицала на његову одлуку да се врати у Немачку“.

У служби Трећем рајху

Бившег совјетског функционера код куће нису чекале куле и градови. Једини извор његових прихода била је мала инвалидска пензија коју је Албрехт добијао за нарушено здравље у току светског рата.

Покушао је да нађе посао у Турској, али без успеха. Био је толико очајан да је већ размишљао о повратку у Совјетски Савез када му се изненада обратило Министарство народне просвете и пропаганде Јозефа Гебелса. Албрехт је укључен у рад организације „Антикоминтерн“ која је координирала кампању антисовјетске пропаганде.

Карл је годинама живео у СССР-у и добро је познавао принципе устројства и функционисања совјетског друштва, и као такав је био прави драгуљ за нацистичку пропагандну машинерију. Почео је интензивно да наступа на радију и да пише своје животно дело, књигу „Изневерени социјализам. Десет година у својству високог државног функционера у Совјетском Савезу“.

Књига је издата 1938. године. У њој аутор жестоко критикује Стаљина, „јудејско-бољшевичке диктаторе“ и економско-политички систем који су они створили. Био је то један од најважнијих пропагандних радова у историји Трећег рајха. Крајем Другог светског рата тираж ове књиге премашио је два милиона примерака.

Карл Албрехт је до 1942. године радио за Министарство пропаганде, али је његов својевољни карактер и ту дошао до изражаја. Због конфликта са руководством прешао је у „Организацију Тодт“ која је изводила грађевинске радове на окупираним територијама и користила ратне заробљенике као радну снагу.

Видећи како муњевито расте отпор Црвене армије, Албрехт је агитовао за промену односа према становништву на окупираним територијама, као и према остарбајтерима (радницима с истока) који су отерани у Трећи рајх. Тврдио је да са Русима треба сарађивати, да им не треба претити казненом експедицијом, него им служити као „сила која руководи и усмерава“, која побољшава услове њиховог живота, а самим тим и продуктивност њиховог рада. На иницијативу бившег стручњака за прераду дрвета оснивана су предузећа чији је циљ био да покажу пример коришћења совјетских ратних заробљеника који је по његовом мишљењу био исправан.

Албрехт је имао навику да отворено изражава своје мишљење које се није увек подударало са генералном линијом партије, и због тога није могао дуго да остане на једном месту. Тако је 1944. године доспео у Вафен-СС, где се бавио пропагандним радом међу ратним заробљеницима и добровољцима са истока. У последњим данима рата је унапређен у чин штурмбанфирера СС и добио је свој батаљон. Са тим батаљоном се и предао Американцима.

Две године касније бивши совјетски, а затим нацистички функционер изашао је на слободу. Избегао је озбиљније последице захваљујући својим „наступима у одбрану руских заробљеника“ за време рата. Карл Албрехт се скрасио у Западној Немачкој и до краја живота се бавио антикомунистичком пропагандом.