Армија издајника: Преко милион совјетских грађана се борило на страни Немачке у Другом светском рату

У лето 1942. године беснео је Други светски рат на територији Совјетског Савеза. Огромна територија у западном делу СССР-а била је под немачком окупацијом. Совјетски напори усмерени на ослобађање своје земље од нациста још нису уродили плодом. Друга ударна армија Волховског фронта учествовала је у покушају пружања помоћи житељима Лењинграда за време опсаде, али се 12. јула нашла у окружењу немачких трупа и доживела потпуни слом.

Две недеље касније, локални сеоски старешина је известио Немце да је ухватио сумњивог човека, можда партизана, и да га држи у шупи. Када Немци са митраљезом на готовс приђоше шупи, из ње изађе висок човек са наочарима и рече на лошем немачком језику: „Не пуцајте. Ја сам генерал Власов“. Био је то прилично крупан улов. Андреј Власов је командовао Другом ударном армијом и раније се јуначки борио бранећи Кијев и Москву.

Генерал Андреј Власов.

Getty Images

Та слава је, међутим, убрзо после овог догађаја потпуно поништена и помрачена срамотом јер је Власов пристао да служи Немачкој и да стане на чело такозване Руске ослободилачке армије, састављене од совјетских заробљеника који су се окренули против сопствене земље. Чак и данас се Власовљево име увек асоцира са издајом. Он је постао симбол колаборационизма тако да се совјетски издајници који су у Другом светском рату радили за Немачку данас зову Власовци (тј. Власовљеви људи). Чињеница је да су са нацистима сарађивали и многи други совјетски грађани и Руси по националности који нису имали везе са Власовом.

Феномен колаборационизма

Други светски рат. Добровољци Руске ослободилачке армије (Власовљеве армије), 1944.

Getty Images

Совјетски колаборационизам, благо речено, није претерано популарна тема разговора у Русији, иако је и то део њеног совјетског наслеђа: „Скоро 50 година се у нашој земљи прећуткује чињеница колаборационизма“, истиче историчар Сергеј Дробјазко који износи детаљну анализу у свом раду „Под непријатељским барјаком: Антисовјетске формације у Вермахту, 1941-1945“.

И сама чињеница да је било совјетских грађана који су радије прешли на Хитлерову страну и борили се против совјетских власти била је сувише скандалозна да би се разматрала у совјетском периоду. И то није била нека мала група „фрикова“. „Близу 1,2 милиона људи – совјетских грађана и руских емиграната – служи у Вермахту, СС јединицама, немачкој полицији и одредима наклоњеним Немцима (међу њима је 700.000 Словена, 300.000 људи из Балтичких земаља и 200.000 Турака, Кавказаца и осталих мањих етноса“, пише Дробјазко.

Овде треба имати у виду два важна момента. Прво, то не значи да је свих 1,2 милиона људи заиста ратовало против Совјетског Савеза. Већином су ти људи служили у полицији, или као возачи, и/или нису били на Источном фронту. Друго, тај број је прилично мали с обзиром да је према попису из 1939. године пре рата у Совјетском Савезу било 170.000 милиона становника. Другим речима, огромна већина совјетских грађана храбро се борила против нациста и била верна својој отаџбини. Али, ипак се треба запитати зашто је толико много Руса прешло на страну Немачке?

Разлози за издају

Немачка патрола разговара са војником Руске ослободилачке армије генерала Власова.

Андреј Котљарчук/Global Look Press

Совјетски Савез је пре рата помало личио на моћни џиновски црвени монолит, посебно споља, али је заправо изнутра имао озбиљних проблема. Нису сви Совјети, благо речено, били задовољни влашћу бољшевика, нарочито у светлу окрутних репресија за време Јосифа Стаљина. Поврх тога, почетак рата је био катастрофалан. У лето и јесен 1941. нацисти су окупирали огромну територију и кренули на Москву. Многи су сумњали да она уопште може пружити отпор.

„Катастрофални порази које је Црвена армија доживела у лето и јесен 1941. године узбуркали су духове. Људи су већ размишљали о лошем руководству, о неспособности руских власти да контролишу ситуацију, па чак и о издаји. Штавише, у рату су дошле до изражаја многе противречности совјетског друштва...“, наглашава Дробјазко. Даље он истиче да, са друге стране, „нису сви који су пострадали од Стаљиновог режима нашли за сходно да се присете тога у тренутку када је земљи претила толика опасност“.

Мање или веће зло?

Руси у немачкој армији, Источни фронт 1941-1945. Детаљ немачког пропагандног плаката.

Getty Images

Олег Будњицки, директор Међународног центра за историју и социологију Другог светског рата наглашава колико је тешка била дилема пред којом су се нашли многобројни колаборационисти: „Већином су [Совјети који су се борили за Немачку] постали помагачи нациста у одређеним околностима... У критичној ситуацији су изабрали варијанту за коју су сматрали да је мање зло, или која је једноставно могла да им спасе живот“. Совјетска власт није чинила много да би се такве ситуације избегле. Од самог почетка рата однос према заробљеним совјетским војницима био је подозрив. Они су третирани као потенцијални издајници. То је неке подстакло да заиста постану издајници.

Са друге стране, истиче Будњицки, био је тамо и известан проценат људи који су дубоко мрзели бољшевике и борили су се против СССР-а из идеолошких побуда. То су били емигранти из некадашње „Беле армије“ који су напустили Русију када су „црвени“ победили (мада је само мали њихов део прешао на страну нациста), а такође и људи са територија које је СССР анексирао пре Другог светског рата, тј. из бивших независних Балтичких држава и са подручја западне Украјине и западне Белорусије која су раније припадала Пољској.

Непожељни савезници

Добровољци Руске ослободилачке армије из козачког пука „Платон“ (који су се борили на страни Немачке у Другом светском рату), 1943.

Getty Images

Да је Трећи рајх у потпуности искористио људе који су желели да ратују против СССР-а, његове шансе за победу би биле далеко веће. „Отпор војника Црвене армије биће сломљен онога дана када они схвате да ће им Немачка донети бољи живот него Совјети“, рекао је 1942. године Ото Бројтигам, чиновник у немачком Министарству окупираних територија.

Идеја да се потенцира „Русија без комуниста“ била је популарна међу појединим званичницима Рајха. Срећом по Москву, Хитлерова тврдоглавост је сасекла ту идеју у корену. Он није хтео ни да чује за руску државу колико год да би била антикомунистичка или лојална њему. Његова доктрина је захтевала да се уништи СССР, а уједно и сама свест о руској држави, и да се заузме сав њен животни простор. „Најглупље што се може урадити на окупираним источним територијама је дати окупираним народима оружје“, инсистирао је Хитлер.

Управо због тога су нацисти као средство за пропаганду све до 1944. (када су пали у очајање) користили само Совјете који су били наклоњени Немцима, укључујући Власова и Руску ослободилачку армију. Са задовољством су бомбардовали Црвену армију леткама у којима су позивали совјетске војнике на побуну, али су фактички одбијали да Власову повере неку ефикаснију војну формацију. Вермахт је имао још једну руску формацију. Био је то Руски заштитини корпус. Он је коришћен у Југославији 1942-1944. за борбу против локалних партизана, али Хитлер није довољно веровао Русима да би им дозволио да ратују против СССР-а.

Неславан крај

Андреј Власов, новембар 1944.

Getty Images

Све се то променило у септембру 1944. када се Црвена армија приближила Немачкој. У том тренутку су нацисти били већ толико очајни да су користили све што би могло да помогне очувању њихове империје. Хајнрих Химлер се лично састао са Андрејем Власовом и одобрио формирање Комитета за ослобођење народа Русије и његових оружаних снага под Власовљевом командом. Те оружане снаге су боројале око 50.000 људи.

Нове Власовљеве трупе су ратовале против Црвене армије само три месеца – од фебруара до априла 1945. године. Као што вероватно претпостављате, нису у тој борби имале нарочитог успеха. У том тренутку је нацистичка Немачка већ била осуђена на пропаст. После њеног слома Совјети су ухапсили Власова и све његове команданте, брзо су их осудили на смрт, погубили и заборавили.

„По мом мишљењу, не може бити никаквог оправдања за људе који су помагали нацистима, независно од њихових мотива“, каже Олег Будњицки. „Наравно, бољшевички режим је био ужасан и нехуман, али је нацизам, коме су ти људи служили, био апсолутно зло“.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!