Зашто је император Петар III био толико чудан?

Портрет Петра III, 1762.

Портрет Петра III, 1762.

Алексеј Петрович Антропов / Универзални историјски архив/Getty Images
Цео двор се ужаснуо када је Петар III, унук Петра Великог, постао руски император. Изгледало је да млади цар уопште није заинтересован ни за политику, ни за супругу-императорку. Узрок чудног понашања Петра III крио се у чињеници да га је, нажалост, васпитавао садиста који је мрзео Русију.
  • Пријавите се на наш Телеграм канал
  • Запратите нашу страницу на руској друштвеној мрежи Вконтакте
  • Пријавите се на нашу недељну мејлинг листу
  • Укључите у браузеру „Show notifications“ (дозволи обавештења) за наш сајт
  • Инсталирајте VPN сервис на свој рачунар и/или телефон како бисте имали приступ нашем сајту чак и ако он буде блокиран у вашој земљи

Карл-Петер Урлих није напунио још ни 15 година, а већ је уливао страх императорки Ани Ивановној. „Ђаволак још увек живи у Холштајну“, често је понављала Ана. Млади Карл-Петер је био унук Петра Великог, а Ана, ћерка Петровог савладара Ивана Алексејевича, жарко је желела да на руском престолу остане њена лоза и зато се плашила Карла-Петера и мрзела га је „унапред“. Са друге стране, њена сестра од стрица Јелизавета Петровна, која је 1741. године постала руска императорка, старала се да њен рођени сестрић увек буде окружен пажњом и бригом. У децембру 1741. године мајор Николај Корф је дошао у Кил, где је живео Карл-Петер, да одведе младића у Русију.

Јелизавета Петровна није имала деце, па је после њене смрти на трон требало да дође унук Петра Великог. Међутим, по доласку у Санкт Петербург млади војвода се у новој средини понашао веома чудно.

По чему је Петар Фјодорович био чудак

Портрет са крунисања императора Петра III Фјодоровича, 1761.

Војвода Карл-Петер се петербуршком друштву први пут показао у јануару 1741. године, а у новембру 1742. је крштен у православној вери као Петар Фјодорович. „Блед је и по свему судећи слабашан“, написао је Јаков Штељин, коме је поверено да у Русији буде Петров васпитач. Када је војвода почео да иде на часове из различитих наука императорка је била шокирана чињеницом да 14-годишњи младић не зна скоро ништа, и да се интересује само за војну вештину. Био је болесно везан за параде, смотре и маршеве. Али то није било све. Могло се рећи да млади војвода више не расте, него само постаје старији.

„Тада је имао 16 година и био је прилично леп пре него што је добио богиње, али је био много мали и личио је на дете. Са мном је разговарао о играчкама“, написала је Катарина II. Она је забележила да јој се Петар поверио како је заљубљен у једну дворску даму, коју је тек упознао, али ће се покорити потреби да се ожени Катарином јер је то жеља његове тетке (императорке Јелизавете Петровне).

Петар III Фјодорович, 1743.

У намери да одвоји сестрића од играчака и војних вежби Јелизавета Перовна му је 1747. године „доделила“ своју сестру од тетке и њеног мужа Николаја Чоглокова да они као хармоничан брачни пар „науче“ великог кнеза како да постане породичан човек. Али Петар Фјодорович је имао слушкињу Крузе и она је по његовом наговору „дотурала великом кнезу играчке, лутке и друге детињарије које је он страсно волео, па су их дању скривали у мом кревету и испод њега“, написала је Катарина II. „Велики кнез би први отишао на спавање после ручка, и чим се сви нађемо у постељи Крузе је закључавала врата, после чега се велики кнез играо до један или два сата по поноћи“. Затим је Петар набавио псе. Јелизавета је била запањена и наредила је да се пси отерају из дворца. Наследник, међутим, није хтео да послуша и наставио је да држи псе у остави поред женине спаваће собе: „Кроз дашчану преграду алкова (нише у зиду) осећао се псећи смрад и обоје смо спавали у том смраду“, сећала се касније Катарина.

Петар III и Катарина II, 1756.

Једном је Катарина у мужевљевој соби видела обешеног пацова. Петар Фјодорович јој је објаснио да је пацов погубљен јер је извршио злочин, тј. увукао се у његову папирну тврђаву и појео две фигурице војника, али га је верни пас ухватио и војни суд (тј. лично Петар) га је осудио на вешање. Тада је велики кнез имао 25 година.

„Учитељ кадрила“

Будући император Петар III је имао ту несрећу да је био потомак заклетих непријатеља. По мајци је био унук Петра Великог, а по оцу унук сестре шведског краља Карла XII, тако да је полагао право и на шведски престо. Дечаков отац је у почетку гајио наду да ће син временом постати шведски краљ и васпитавао га је у војничком духу. „Принц је добио чин подофицира, учио је да рукује оружјем и да маршира, ишао на стражу са другим младим дворанима и разговарао са њима само о изгледу војске. Он се од детињства толико везао за то да ништа друго није желео ни да чује“, написао је Јаков Штељин. Као и Карл XII у младости, војвода је добро познавао богословље и латински језик, волео је математику и цртеже тврђава. Међутим, 1739. године, после очеве смрти (мајка је умрла убрзо после порођаја), Петар је предат у руке васпитачима, а то су били ограничени и груби војници који су почели да се иживљавају на детету.

Портрет графа О.Ф. Бримера.

Главни „мучитељ“ био је Ото фон Бример, управитељ двора у Килу. Он је у младости служио у шведској армији и чак је једном био ађутант Карла XII. Бример је, међутим, из неког разлога мрзео свог воспитанника. „Ја ћу наредити да вас тако ишибају да ће пси лизати вашу крв. Како бих волео да овог тренутка цркнете“ – то је он говорио малом војводи, бар судећи по тврдњама аутора анонимне белешке о васпитавању великог кнеза коју је императорки Јелизавети из Кила донео мајор Николај Корф. Из исте белешке је императорка сазнала да је „дете често до два сата поподне морало да чека оброк и од глади је радо јело сув хлеб, а када би Бример дошао и чуо лоше мишљење учитеља, претио би строгим кажњавањем после ручка, због чега дечак за столом није био ни жив ни мртав, па је после ручка имао главобољу и повраћао жуч“. Петар је имао наставу свакога дана до шест сати увече, а затим је два сата обавезно морао да плеше кадрил. „Сигуран сам да они желе да ја постанем учитељ кадрила и да ништа друго не треба да знам“, говорио је велики кнез.

Бример је посебно мрзео Русе. Мали војвода је као унук императора Петра I имао часове руског, али их је Бример отказао одмах после смрти Петровог оца.: „Тај подли језик је само за псе и робове“. Бример је војнички кажњавао дечака. Велики кнез је дуго морао да клечи на пасуљу све док му колена не отекну. Бичеван је прутом и бичем у присуству слугу. Везивали су га за ногар стола, морили глађу и качили му око врата таблицу са натписом „магарац“.

Такво опхођење се морало одразити на карактер престолонаследника. Петар је био тврдоглав, импулсиван и узнемирен. Поред тога, од својих васпитача је научио да пијанчи. Према схватањима европских војних лица, прави војник мора стално да пије пиво или вино. Већ 1745. године Катарина је написала: „Велики кнез се толико накљукао да је изгубио везу са свешћу и није могао да каже две речи“. Временом се стање још и погоршало: „Он је почео стално да заудара на вино и дуван, тако да није било могуће стајати близу њега“, написала је Катарина 1753. године. „Живот који води император је крајње недостојан. Он своје вечери проводи тако што пуши и пије пиво, и престаје са тим тек у пет или шест сати ујутру, када је мртав пијан“ – то је написао већ Андреј Болотов, који је Петра Фјодоровича упознао као императора.

Да ли је Петар III био умоболан?

Наравно, за дијагнозу умоболника није довољан ни импулсиван карактер, ни страст према чудним играма или алкохолу. Треба имати у виду да је на представу о Петру у очима потомака утицао непријатељски однос Катарине према њему, јер она није била вољена супруга и због тога је доживотно била љута на њега, и оставила је највише писаних сведочанстава о његовом животу. Његове позитивне особине није ни помињала, као да их намерно није примећивала.

Ана Петровна, 1721; Карл Фридрих, почетак 1720-их.

„Добро је знао богословље и латински језик. У Петербургу је радо разговарао на латинском са највишим руским духовним чиновима“, написао је Јаков Штељин. Поред тога, Петар је од малих ногу свирао виолину. Обично се сматра да је свирао врло лоше, али по свему судећи то није тачно. На свом „малом двору“ у Оранијенбауму код Санкт Петербурга он је организовао сопствени театар у који је позвао младог италијанског композитора Вићенца Манфрединија. Поред тога, велики кнез је у Оранијенбауму отворио школу виолине за децу независно од њиховог порекла и имовинског стања, и сам је у њој предавао. Сакупио је и збирку скупоцених виолина у које се добро разумео.

Када је постао император, Петар Фјодорович је све своје злонамернике изненадио тиме што се латио државничких послова. „Већ од јутра је био у свом радном кабинету где је слушао извештаје, а затим је журио у Сенат или у колегијуме. У Сенату се лично прихватао најважнијих послова, и радио је то енергично и упорно“, написао је Штељин. Његова главна реформа састојала се у укидању обавезне државне службе за племство. Био је то „Манифест о слободи племства“ из 1762. године. Поред тога, затворио је фамозну Тајну канцеларију, покренуо штампање папирног новца и подржао трговину отварањем Државне банке. За 186. дана његовог царовања донета су 192 званична документа. Међутим, сепаратни мир са Пруском, којом је управљао Петров идол Фридрих II Велики, анулирао је сва достигнућа новог императора и послужио као повод за његово свргавање са престола.

Чињеница да Русија није прихватила Петра као свог, и да Петар није доживљавао Русију као своју, објашњава се тиме што је наследник очигледно прижељкивао шведски, а не на руски трон. Али то му је заувек онемогућено када је 1743. крштен у православној вери на инсистирање Јелизавете Петровне. Када је 1751. године Петров стриц и старатељ Адолф Фридрих постао шведски краљ, Петар је рекао: „Довукли су ме у ову проклету Русију где морам себе да доживљавам као државног затвореника, а да су ме оставили на слободи сада бих седео на трону цивилизованог народа“. У том контексту нимало не чуди изазивачко понашање Петра Фјодоровича на сахрани Јелизавете Петровне. Док је у поворци корачао за погребном кочијом он се нагло заустављао а затим притрчавао кочији да би се његова погребна трака завијорила на ветру.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!

Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнате више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“