У време крвавог Грађанског рата у источном делу Русије се појавила независна Далекоисточна република. Посебно је необично што је та нова република створена на иницијативу Москве. Бољшевици су жртвовали сопствену територију ради оснивања нове државе у намери да обуздају Јапан, који је намеравао да покори цео руски Далеки исток. У чему се конкретно састојао лукави Лењинов план?
Мапа Далекоисточне Републике 1922. године.
Public domainУ време Грађанског рата силе Антанте су на челу са Великом Британијом извеле свеобухватну интервенцију у Русији. У тој интервенцији су учествовали и Јапанци. Савезници су били незадовољни што је Совјетска Русија после Брестског мира у марту 1918. године иступила из Првог светског рата, па су стали на страну Белог покрета, чији лидери су се заклели да ће, чим победе бољшевике и дођу на власт, наставити борбу против Немаца до коначне победе. Западни војни контингенти, међутим, нису журили да се отворено супротставе Црвеној армији – искрцали су се у различитим деловима земље, али су се углавном држали подаље од фронта, у позадини својих руских савезника.
Средином 1919. године Антанта је почела да размишља о постепеном повлачењу својих трупа са територија Русије. Први светски рат је већ одавно био завршен, а све је мање било наде да ће Лењинова власт бити срушена. Јапан, међутим, није планирао да напушта руске земље. Напротив, он је почео интензивно да гомила трупе у њима. Јапанцима је Грађански рат у Русији отворио нове и велике могућности.
„Наше трупе ће напасти са копна, ваздуха и воде и истерати непријатеља из Сибира“ – јапанска пропагандна разгледница.
Public domain„Светски рат је Јапану донео неочекивани поклон, и тај поклон је био Сибир, нетакнута ризница богатстава. Јапанци... треба да индустријализују сибирску ризницу... Њено придруживање Јапану, не у смислу војне узурпације, него у економском смислу, зависи од тога колико ће Јапанци бити вешти“, написао је уредник „Народних новина“ И. Рокуро. Јапанци су полако али сигурно успостављали контролу на територијама Далеког истока и Источног Сибира. Негде су сами контролисали земљу, а негде преко својих штићеника попут атамана Григорија Семјонова и Ивана Калмикова. Експанзију „Земље излазећег сунца“ кочио је само страх од отвореног народног устанка и оштар став САД које су биле против толиког јачања геополитичког ривала.
Руски Далеки исток је за Москву дуго имао другостепену улогу. У европском делу Русије су се водиле жестоке борбе, тако да су се на истоку против Јапанаца борили само раштркани одреди „црвених“ партизана.
Јапански интервенти позирају крај тела својих жртава, 1920.
SputnikСтање се променило у периоду од пролећа 1919. до почетка 1920. године, када је Црвена армија успела да потуче белу Руску армију на Источном фронту, да пређе на Уралске планине и крене у силовиту офанзиву кроз Сибир, тако да је на крају стигла до прилаза Бајкалском језеру, иза кога су већ и јапански гарнизони били близу.
У то време је вођен и совјетско-пољски рат, а на југу земље су биле концентрисане снаге „белих“ под командом генерала Антона Деникина. Због свега тога су бољшевици сматрали да би отворени сукоб са Јапаном био најгора варијанта. „Испашћемо идиоти ако дозволимо себи глупо напредовање даље у Сибир, а за то време Деникин живне и Пољаци ударе са своје стране. То ће бити злочин“, телеграфисао је Лењин председнику Револуционарног војног савета Лаву Троцком у фебруару 1920. године.
Управо тада се појавила идеја о стварању тампон-државе између територија које су биле под контролом Москве и Токија. На „ничијој“ земљи је дејствовао низ просовјетских влада које су по подстицају из Москве 6. априла 1920. године прогласиле оснивање Далекоисточне републике („Дальневосточная республика“, ДВР), која је формално била независна од Совјетске Русије. Нова држава је званично обухватала огромну земљу од Бајкала до северног Сахалина, мада су фактички многе „њене“ територије тада биле под влашћу „белих“ и Јапанаца.
Митинг поводом проглашења Далекоисточне републике.
МАММ/МДФ/russiainphoto.ruСтварање ДВР је у том тренутку одговарало свима – и Москви, и Вашингтону, и антисовјетским снагама у Сибиру које су страховале од ширења совјетске власти, па и Токију, који је одмах покренуо чистку бољшевичких елемената на територијама под својом контролом, рачунајући да ће касније потчинити и нову државу у целини. Само су поједини командири црвених партизанских одреда изразили протест, па су бољшевици морали да уложе много напора како би их убедили да је та мера привремена и неопходна.
Далекоисточна република је добила устав, грб, заставу и валуту (рубља ДВР), формирани су органи законодавне, судске и извршне власти. „О, то је била весела република ДВР!“, забележио је писац и новинар Виктор Кин: „У парламенту су дивљале фракције, нешто су уводили, усаглашавали, председавајући је молио за мир. Изнад председавајућег је стајао грб, скоро совјетски, али уместо српа и чекића имао је будак и сидро. Застава је била црвена, али са плавим квадратом у углу. Армија је носила петокраке звезде, али пола плаве, пола црвене. И цела република је била таква, тј. половична“.
Амблем Далекоисточне Републике // 1.000 рубаља (лице) Далекоисточне Републике.
BFPlayer (CC BY-SA 3.0); Public domainКада је у јулу 1920. године председник владе ДВР Александар Красношчоков питао Лењина какво треба да буде уређење републике, овај је одговорио: „Допустива је деомкратија са малим привилегијама комуниста“. У стварности су бољшевици увек били апсолутна већина у руководству.
Москва је интензивно помагала Далекоисточној републици новцем и ресурсима, а такође је убрзано наоружавала њену Народнореволуционарну армију, у којој су регуларне трупе биле спојене са многобројним партизанским одредима, тако да је у новембру 1920. године армија имала 100.000 људи (исто толико војника су имали Јапан и Русија). Командири Црвене армије су упућивани у ову републику на командне функције. Један од њих, Василиј Бљухер, био је неко време војни министар ДВР и командант њених трупа. Он је 1935. године догурао до маршала Совјетског Савеза. Стрељан је три године касније у масовним репресијама познатим под називом „Велики терор“.
Фјодор Петров на преговорима.
МАММ/МДФ/russiainphoto.ruНароднореволуционарна армија није имала права да се бори против Јапанаца (али су им се још увек супротстављали партизански одреди), мада је интензивно уништавала остатке белих јединица на Далеком истоку. У октобру 1920. године очишћена је велика територија Забајкалског региона од трупа атамана Семјонова, а ослобођена Чита је постала главни град уместо дотадашњег Верхњеудинска. Претходно је Далекоисточној републици пошло за руком да дипломатским методама потисне Јапанце из региона.
За неколико година је сфера утицаја „Земље излазећег сунца“ на руском Далеком истоку сведена на минимум. Исцрпљени борбом против партизана, Јапанци су почели да губе позиције. Токио је схватио да су бољшевици сада велика сила, а Народнореволуционарна армија ДВР им служи као авангарда у региону.
Улазак јединица НРА у Владивосток.
МАММ/МДФ/russiainphoto.ruУ фебруару 1922. године њене јединице су ослободиле Хабаровск од „белих“, а 25. октобра исте године ушле су у Владивосток, крећући се буквално за петама јапанског гарнизона који се евакуисао. Само је северни Сахалин остао у рукама Јапанаца, али су они и њега морали да врате 1925. године.
Самораспуштена Далекоисточна Република је 15. новембра 1922. године ушла у састав РСФСР као Далекоисточна област.
МАММ/МДФ/russiainphoto.ruКада су источне територије ослобођене од „белих“ и од интервената није више било потребе за постојањем Далекоисточне републике. Стога је Народна скупштина ДВР 14. новембра 1922. године прогласила самораспуштање и обратила се Москви са молбом „да присаједини Далеки исток јединственој Руској Социјалистичкој Совјетској Републици“, што је одмах и учињено.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
