Како је авантуристички роман писан у Гулагу помогао његовом аутору да преживи логор

Russia Beyond (Бессмертный барак; Детгиз, 1958)
И сама прича о настанку романа „Наследник из Калкуте“ Роберта Штилмарка делује као да је истргнута из неког авантуристичког романа.
  • Пријавите се на наш Телеграм канал
  • Запратите нашу страницу на руској друштвеној мрежи Вконтакте
  • Пријавите се на нашу недељну мејлинг листу
  • Укључите у браузеру „Show notifications“ (дозволи обавештења) за наш сајт
  • Инсталирајте VPN сервис на свој рачунар и/или телефон како бисте имали приступ нашем сајту чак и ако он буде блокиран у вашој земљи

Осамнаести век. Индијски океан. Пиратски брод на челу са једнооким капетаном заплењује брод којим наследник грофовске титуле са својом невестом плови из Калкуте у Енглеску. Један од пирата одузима грофу документа и наставља путовање под његовим именом и са његовом вереницом. 

То је заплет авантуристичког романа „Наследник из Калкуте“. А какве везе то има са Русијом, питате се. Ево какве. Књигу је написао совјетски писац и то у Гулагу и притом му је помогла да преживи логор. Али пођимо редом.

У Гулаг због дугачког језика

Роберт Штилмарк имао је немачке и шведске корене, а рођен је у Москви 1909. године. Завршио је књижевност на једном од првих совјетских факултета те врсте, постао спољнополитички новинар, бавио се културним везама са Шведском, радио у познатим часописима за књижевност и уметност.

Роберт Штилмарк

У Другом светском рату борио се у извиђачкој чети Црвене армије и био тешко рањен, да би потом прошао обуку за војног топографа и почео да служи у Генералштабу. У априлу 1945. године месец дана пре краја рата Роберт је ухапшен и осуђен на десет година логора по члану 58-10 „контрареволуционарна агитација“ или, како се у народу говорило, „за брбљање“. Наводно, Штилмарк се није слагао са Стаљиновом реконструкцијом Москве и променом назива градова. 

Три године Роберт је провео у затворима и логорима недалеко од Москве, да би потом био пребачен на север. Тамо је управо била започета градња железничке „Трансполарне магистрале“, једног од највећих пројеката Гулага. Било је предвиђено да преко мочвара и тундри споји северне регионе земље од Баренцовог мора до Чукотке.

Напуштени објекти „градилишта 501“

Штилмарк је послат на изградњу источне деонице магистрале, Салехард-Игарка. Пројекат никада није до краја реализован. После Стаљинове смрти је затворен, а затвореници масовно амнестирани.  

Писао да би преживео

У логору су политички затвореници издржавали казну заједно са обичним криминалцима који су од затворске управе добијали чак „руководеће дужности“ у робијашкој хијерархији. Један од њих био је Василиј Васиљевски који је распоређивао људе на радне задатке.

Васиљевски је сазнао да Штилмарк има књижевно искуство па је осмислио нешто узајамно корисно: ослобађао је новајлију од тешког рада, а овај заузврат писао за њега историјски роман. Васиљевски је негде чуо да Стаљин воли такве књиге и хтео је да му као аутор пошаље такав „поклон“ како би добио амнестију или бар скратио одслужење казне.

Рад у поларном кругу није слутио ништа добро осим промрзлих прстију приликом сече шума, па је Штилмарк пристао. Васиљевски га је послао на рад у логорско купатило и снабдео га папиром и мастилом. Он је на књизи радио 14 месеци, сваког дана по 20 сати.  

Роман у коме су дочаране авантуре пирата у морима Индијског океана, северноамеричких Индијанаца, доба великих географских открића и шпанска инквизиција настао је „уз светлост петролејке, у забитој земуници у тајги, без икаквих бележака, без гледања у карту или књигу“, како је писао сам аутор у писмима сину. Неке информације о старој Енглеској покупио је од затвореника професора који је путовао у иностранство.

Свако ново поглавље Штилмарк је читао затвореницима, а они су с нестрпљењем чекали наставак. У логору су га ценили и прозвали „ћаћа романописац“. У аутобиографији „Прегршт светлости“ Штилмарк је писао како је Васиљевски одлучио да поткупи једног од криминалаца да убије „књижевног роба“ када је роман био скоро готов. Међутим, Штилмарк је стекао поштовање криминалаца и они су га бранили.

Судбина „Наследника из Калкуте“

После ослобођења из логора 1953. године Штилмарк је још неко време остао у прогонству у Сибиру. Скоро да је сасвим заборавио на роман када је добио писмо од Васиљевског. Лажни аутор јављао је да су му одузели рукопис и молио да се Штилмарков син у Москви обрати надлежнима, поврати рукопис и потруди да се објави. Штилмарк је послао сину Феликсу одговарајуће инструкције.

Како је Феликс касније писао у предговору очеве аутобиографије рукопис му је заиста дат. У тајним службама речено му је да је добар и да би га требало објавити. Феликс је рукопис предао познанику, писцу Ивану Јефремову. Он је у почетку био скептичан, како према рукопису, тако и према логорској прошлости аутора која је могла да представља препреку за објављивање. Међутим, када је почео да чита није могао да се одвоји од штива. „Зашто ми, дођавола, ваш Феђа (Феликс) не доноси... трећи део.  Пошаљите ми га што пре! У мом дому не знамо шта ћемо од нестрпљења... Могу и сам да пошаљем код Феђе свог сина Алана. Чека га пут, али не може да крене док не сазна како се завршава роман“, цитирао је Штилмарк Јефремова у аутобиографији.

Јефремов је на крају књигу препоручио издавачу. Године 1958. „Наследник из Калкуте“ је изашао из штампе као дело двојице аутора - Штилмарка и Васиљевског. Издавач је аутора убеђивао да уклони презиме самозваног аутора, али га је Штилмарк оставио из „другарске солидарности према бившем логорашу“ и зато што без њега уопште не би било књиге.

На корицама првог издања налазе се два презимена, Штилмарк и Васиљевски

Али онда је Васиљевски тражио од Штилмарка пола хонорара и почео да прети „коаутору“ физичким обрачуном. На крају је суд признао Штилмарка за јединог аутора, плативши тек мањи износ „аутору идеје“.

А онда је откривен још један невероватан детаљ те приче. Како би доказао своје ауторство „ћаћа романописац“ је у „Наследника“ уткао тајну поруку. У једном од одломака прва слова сваке друге речи творила су речи „лажни писац, лопов, плагијатор“. Свакако да се мислило на Васиљевског.

Роберт Штилмарк

Роман је 1959. издат под именом правог аутора. А 1989. године у време перестројке појавило се друго издање. Тада су најширој публици постале доступне многе раније забрањиване књиге од Александра Солжењицина до Бориса Пастернака. Интересовању читалаца додатно је допринела и чињеница да је обелодањена прича о настанку „Наследника“ у логору, која је раније држана у тајности. 

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“