Зашто су се у совјетској Москви у скоро сваком дворишту налазили голубарници?

• Пријавите се на наш Телеграм канал
• Запратите нашу страницу на руској друштвеној мрежи Вконтакте
• Пријавите се на нашу недељну мејлинг листу
• Укључите у браузеру „Show notifications“ (дозволи обавештења) за наш сајт
• Инсталирајте VPN сервис на свој рачунар и/или телефон како бисте имали приступ нашем сајту чак и ако он буде блокиран у вашој земљи

„То је била права епидемија, дуготрајна и неизлечива. Епидемија, коју нису успели да победе ни глад, ни рат. Заражени су били сви редом, како дечаци предшколци и тинејџери, тако и одрасли момци и ожењени мушкарци“. Овако је писац Михаил Колосов описивао голубарску острашћеност која је захватила земљу у совјетско време. Голубови су преплавили главни град и чак били разлог за ослобађање од посла.

Голубови на служби у војсци

Први голубарници појавили су се у руској престоници још пре више од 200 година, а први узгајивач био је гроф Алексеј Орлов, млађи брат Григорија Орлова, љубимца руске императорке Јекатерине Друге. Његови кметови одгајили су специфичну врсту голубова, беле турмане и захваљујући томе били ослобођени. Најлепше голубове Орлов је поклањао царици, одакле и потиче њено интересовање за ове птице.

Међутим, у царској Русији у деветнаестом веку голубове су узгајали само спахије од пуке досаде. Масовна појава постало је почетком двадесетог века када је основано Руско друштво голубарског спорта и мрежа поштанско-голубарских станица између Москве, Санкт Петербурга и суседних градова. Голубови укључени у повезивање насељених места били су под окриљем Генералног штаба. Године 1914. у руској војсци било је више од четири хиљаде голубова.

Од рата до рата

Ипак царска голубарска пошта није довела до тога да узгајање голубова постане пасија хиљада људи. Револуција и грађански рат уништили су практично све голубове (ухваћени су и поједени).

Совјетска власт је већ 1925. године предузела одређене кораке и ствар подигла на ниво државне потребе. У целом Совјетском Савезу отворене су секције поштанског голубарства. Притом, непрактичне и декоративне врсте голубова нову земљу нису много занимале. Совјетима су биле потребне искључиво издржљиве и брзе птице. У Центру голубарског спорта стално су одржавана такмичења у брзини и домету лета.

Чинило се да ће голубови од тог тренутка доживети процват у младој земљи. Али то се није догодило, чему је кумовала нова геополитичка катастрофа. Командант Москве, 1941. године, наложио је „свим приватним лицима да у року од три дана предају све своје голубове у управу милиције како непријатељски елементи не би могли да их искористе“. Птице су, наиме, могле да доспеју у руке немачке војске. Тако су голубови поново нестали, њихово узгајање одвијало се, иначе, у својеврсним затвореним круговима, који су с времена на време искрсавали и нестајали.

За све је крив Пикасо

Права „голубарска револуција“ одиграла се педесетих година прошлог века и повезана је ни мање ни више него са Паблом Пикасом. Москва, је, наиме, у лето 1957. године требало да буде домаћин Шестог међународног фестивала омладине и студената, догађаја којим је први пут после рата подигнута „гвоздена завеса“ између Совјетског Савеза и Запада. У Совјетском Савезу обрело се 34 хиљаде људи из 131 земље света. Пабло Пикасо, иначе острашћени голубар, смислио је симбол фестивала - голуба мира. Птице су обично пуштане на церемонији отварања у знак пријатељства и солидарности.

Москва није смела да се обрука, било је потребно мноштво голубова. Међутим после Другог светског рата ових птица у граду готово да више није било. Зато је за узгој одређеног броја птица за фестивал партија одредила посебног инструктора, а гајени су заједничким напорима које су улагали буквално сви, од ђака до универзитетских професора.

По партијском задатку у сваком предузећу саграђени су голубарници у којима су радили голубари аматери међу запосленима који су притом ослобађани свих других обавеза. Градски активисти заједно су гајили хиљаде птица у локалним клубовима, стотине птица у кавезима по школама чекало је свој тренутак. Храна за голубове продавана је на градским трговима, а на неким централним улицама појавио се чак саобраћајни знак „Опрез, голубови“, док брзина није смела да прелази пет километара на сат.

И тако се 28. јула 1957. године тридесет четири хиљаде голубова (по броју гостију фестивала) винуло у небо изнад Москве. Циљ је био постигнут. Међутим, Московљани, који су открили интересантно занимање нису тако лако желели да га се лише. Гајење голубова постало је нешто попут културног феномена.

Мушка забава

Као прво свима се толико допало да пуштају у небо хиљаде голубова што је постало традиција за све велике фестивале и догађаје. Хиљаде голубова летело је у небо за време Олимпијаде 80, Фестивала младих 1985. године, Игара добре воље 1986. године.

Као друго, узгој голубова усталио се као искључиво мушко занимање. Мушкарци су се у голубарницима окупљали слично као и у гаражама, са флашом неког алкохолног пића. На тим местима могли су да се издвоје и на миру воде своје разговоре, жене тамо обично нису свраћале.

Голубарство, додуше, чак ни на свом врхунцу популарности, осамдесетих година прошлог века, није повезивано са „бруталним пословима правих мушкараца“, већ је пре било знак меланхолије, негде на граници са особењаштвом. Филм Владимира Мењшова „Љубав и голубови“, својеврсна илустрација тог феномена, у совјетским биоскопима премијерно је приказан 1985. године.

Поменутих „меланхолика“ у Москви је било много. Људи су стварно острашћено покушавали да превазиђу комшију по броју птица, ретких врста или њиховој брзини лета. Било је и крађа када су из голубарника једноставно крадене птице или коришћени софистициранији начини: женке слате у суседне голубарнике из којих се нису враћале кући саме.

Опседнутост голубарством завршила се са распадом СССР-а. Људима није било до голубова. Голубарници су годинама после тога били пусти и доживљавани као обележје прошлих времена, све док их нови градитељи нису порушили. У појединим московским двориштима и данас се могу видети управо ти совјетски голубарници.