Како су Руси ратовали против Источне римске империје

• Пријавите се на наш Телеграм канал
• Запратите нашу страницу на руској друштвеној мрежи Вконтакте
• Пријавите се на нашу недељну мејлинг листу
• Укључите у браузеру „Show notifications“ (дозволи обавештења) за наш сајт
• Инсталирајте VPN сервис на свој рачунар и/или телефон како бисте имали приступ нашем сајту чак и ако он буде блокиран у вашој земљи

1. „Ово варварско племе увек је гајило љуту мржњу према владавини Ромеја, и у свакој згодној прилици су измишљали час једну час другу оптужбу стварајући тако повод да ратују са нама“, – тако је византијски писац Михаило Псел описао Русе који су својим упадима током неколико векова уздрмавали Источну римску (Византијску) империју.

Руси пред зидинама Константинопоља, 860. г.

Public domain

2. Владаре Кијевске Русије привлачила су богатства и раскош Константинопоља, далеке престонице Ромеја коју су они звали Цариград. Кнезови, додуше, нису само нападали и пљачкали Цариград. С времена на време су се хватали у коштац са византијским императорима (василевсима) и ступали са њима у жестоку борбу за сфере утицаја на обалама Црног мора.

Константинопољ византијског доба из птичје перспективе (реконструкција).

Public domain

3. У походе на Византију Руси су почели да одлазе у првој половини 9. века. Кнезови су се трудили да нападну у тренутку који је најмање одговарао империји, тј. када су њена армија и флота биле ангажоване у неком од многих бескрајних конфликата у Азији или на Балкану. За крупније кампање обично је окупљана велика војска. О походу кнеза Олега 907. године хроника „Повест минулих лета“ пише да он „узе са собом мноштво Варјага и Словена, и племена Чуд, Кривичи, Мерјани, Пољани, Северјани, Древљани, Радимичи, Хрвати, Дуљеби, Тиверци... И са свима њима крену Олег на коњима и у бродовима. И беше бродова на броју две хиљаде“.

Олег са војском пред зидинама Цариграда. Минијатура из Радзивиловске хронике, почетак 13. века.

Public domain

4. Међутим, Константинопољ је био готово неосвојив. Његови високи бедеми били су непремостива препрека чак и за такву огромну војску. Руси су добро знали да га морају држати под опсадом и зато су пљачкали и спаљивали његову околину. Поход кнеза Игора на Константинопољ 941. године овако је описан у хроникама: „А кога заробише једне разапеше, а друге постављаху као мету и стрелама их гађаху, везујући им руке иза леђа и забијајући гвоздене ексере у главу. Многе свете храмове огњем запалише и... узеше многа богатства“.

Дејство грчке ватре приликом опсаде Константинопоља под командом Игора. Гравира Ф.А. Бруни, 1839.

Public domain

5. Понекад, немајући снаге да се супротставе „дивљим Скитима“, Византијци су откупљивали своју слободу. Кнез Олег је од империје издејствовао данак и привилегије за руске трговце само тиме што је демонстрирао силу. По завршетку преговора он је у знак победе прикуцао свој штит на градску капију.

Византијски посланици код Олега испред Цариграда. Илустрована хроника, средина 16. века.

Public domain

6. Игорев поход 941. године успешно је почео али се завршио потпуним сломом, тако да је три године касније кијевски владар почео да припрема нову велику експедицију. Константинопољ, међутим, није чекао да дођу Руси него је руском кнезу послао изасланике нудећи богате дарове. На крају су кнез и његова дружина одлучили да одустану од војне кампање: „Без борбе ћемо узети злато, сребро и ’паволоку’ (скупоцене тканине – прим. Russia Beyond)! Ко ће знати ко би победио, ми или они? Јер са морем се не можемо унапред договорити, не ходимо по земљи него по дубини морској, и ту све нас вреба смрт“.

Руски и грчки изасланици код Игора разматрају услове о склапању мира.

Public domain

7. Није се увек све сводило на пљачкашке походе. Кијевска Русија и Византијска империја су 968-971. озбиљно ратовале за Бугарско царство, које је василевс доживљавао као сферу својих интереса. Кнез Свјатослав је покорио неколико десетина бугарских градова. „Прича се да он, освојивши град Филиполис, на жесток и нечовечан начин наби на колац двадесет хиљада заробљеника, и застрашивши их тиме веома примора их да му се покоре“, написао је византијски аутор Лав Ђакон. На крају је, међутим, ратна срећа напустила војсковођу и он је био принуђен да склопи мир са империјом одрекавши се освојених територија.

Кнез Свјатослав односи победу над Византијцима. Сликар Н. Павлович.

Public domain

8. За владавине Свјатослављевог сина Владимира почело је интензивно зближавање двеју сила. Кијевски кнез се оженио Аном, сестром василевса Василија II Бугароубице и подржао га у борби против побуњеног војсковође Варде Фоке, а 988. године је покренуо свеобухватну христијанизацију своје паганске државе по византијском обреду, што је константинопољским патријарсима омогућило да свој утицај прошире на Русију.

Василије II Бугароубица и Константин VIII убеђују Ану да се уда за Владимира.

Public domain

9. Духовни савез Руса и Византијаца уопште није подразумевао прекид политичког ривалства. Тако је 1043. године син кнеза Јарослава Мудрог Владимир кренуо у поход на Византију, а као повод је послужило убиство руског трговца у Константинопољу. Император се извинио али то није помогло. Војна кампања се завршила тоталном катастрофом: у морској бици код светионика Искресту, близу ромејске престонице, цела руска флота је уништена, а већину од осам стотина заробљених војника Ромеји су ослепели.

Руско-византијски рат 1043.

Public domain

10. Кијевски кнез Владимир Мономах одважио се 1116. године на дрски поступак према Византији. У његовим рукама се налазио самозванац који се представљао као Лав, одавно погинули син свргнутог василевса Романа Диогена. Он је признао самозванцу право на византијски трон и удао за њега своју ћерку Марију, а затим му ставио на располагање своју војску. Мономах је послао лажног Диогена у Бугарску да ратује против војске василевса Алексија I Комнина, а Бугарска је тада била део Византијске империје.

Сабор Владимира Мономаха са бојарима и кнезовима, на коме их позива на поход на Византију, Мономахов престо, 1551.

Public domain

11. Владајући василевс се озбиљно забринуо због таквог упада. Послао је своме ривалу двојицу плаћених убица и они су успешно обавили посао. Убрзо затим је руска војска напустила територију Византије не постигавши никакав посебан успех. Тако се завршио последњи крупнији оружани конфликт између двеју држава. Средином 12. века почео је процес распада некада моћне Кијевске Русије на засебне кнежевине које више нису могле ни сањати о походима на далеки Цариград.

Битка новгородаца и суздаљаца, 1170, фрагмент иконе 1460.

Public domain

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!