Пет наследника руског трона које је царско порекло коштало живота

• Пријавите се на наш Телеграм канал
• Запратите нашу страницу на руској друштвеној мрежи Вконтакте
• Пријавите се на нашу недељну мејлинг листу
• Укључите у браузеру „Show notifications“ (дозволи обавештења) за наш сајт
• Инсталирајте VPN сервис на свој рачунар и/или телефон како бисте имали приступ нашем сајту чак и ако он буде блокиран у вашој земљи

Дмитриј Иванович, унук Ивана III (1438-1509)

Дмитриј Унук, претпостављени изглед, „Платно Јелене Волошанке“.

Public Domain

Био је наследник московског престола, али је умро у затвору. Дмитриј Иванович је рођен 1483. године, био је син наследног московског кнеза Ивана Младог и унук Ивана III, великог кнеза московског и оснивача Московске државе. У руској историји је познат као Дмитриј Унук („Дмитрий Внук“).

Иван Млади, наследник московског престола, изненада се разболео 1490. године. Ангажован је страни лекар из Венеције који је обећао да ће по цену свог живота исцелити наследника, али није у томе успео, па га је Иван III погубио, а Иван Млади је на крају умро. Осам година касније (1498) Дмитриј Иванович је проглашен за могућег наследника свога деде Ивана III.

Међутим, Иван III је имао децу из другог брака са Зојом (Софијом) Палеолог. Њихов старији син Василиј Иванович је био стриц наследнику Дмитрију Ивановичу и био је четири године старији од њега. Василиј је 1502. постао савладар свога оца. Крунисан је као велики кнез Москве и Владимира [такође великог града у оно време] и целе Русије.

Када је Иван III умро 1505. године, Василиј је фактички постао владар и злосрећног Дмитрија Ивановића је стрпао у затвор, где је овај умро 1509, када је имао само 25 година. О његовом животу се ништа не зна. Једини сачувани приказ Дмитрија Ивановича налази се на везеном платну које је, како се претепоставља, извезла његова мајка.

Фјодор Годунов (1589-1605)

Фјодор II, руски цар, 17. век.

Public Domain

Фјодор је био син Бориса Годунова, а Борис је био брат царице Ирине, жене цара Фјодора Ивановича, сина Ивана Грозног. Цар Фјодор није био превише упућен у управљање државом и сву власт је фактички препустио Борису Годунову. После смрти Фјодора Ивановича 1598. године руски Земски сабор је изабрао Бориса за новог цара.

Фјодора су још у раном детињству сви третирали као царско дете, а када је 1598. године његов отац и званично постао цар, дечак је учествовао у церемонији крунисања. Већ у својој десетој години Фјодор је имао лични државни печат. Био је школован и учествовао је у државним церемонијама и заседањима.

Борис Годунов посматра сина за време часа географије, 19. век. Н. Некрасов.

Public Domain

У априлу 1605. године Борис Годунов је напрасно умро, и то у јеку рата против Лажног Димитрија I који је уз помоћ Пољака кренуо на Москву. У то Смутно време се у Русији појавило неколико самозваних „царева“ који су се представљали као Дмитриј Углички, малолетни син Ивана IV Грозног који је умро још као дете 1591. године.

После очеве смрти 16-годишњи Фјодор је фактички постао цар, али још није био спреман да дејствује у складу са титулом. Још није био помазан на царство када је у јуну 1605. године ухапшен у Кремљу, а Лажни Димитрије I проглашен за „правог“ цара. Вероватно је истога дана Фјодор Годунов убијен у Москви заједно са својом мајком Маријом Годуновом.

Иван Дмитријевич, син Лажног Димитрија II (1610-1613)

Бекство Марине Мнишек, 19. век, рад Леона Јана Вичулковског.

Public Domain

Лажни Димитрије II је такође био самозванац. Он се оженио пољском племкињом Марином Мнишек, која је претходно била жена Лажног Димитрија I. Тај Лажни Димитрије Први је био убијен и тело му је било истакнуто на Црвеном тргу, али је Марина затим у другом човеку изненада „препознала“ свог „чудом спасеног“ мужа. Ти људи су заиста желели да владају Русијом по сваку цену.

Лажни Димитрије II је убијен 1610. године пред Маринин порођај. Неколико дана после смрти Лажног Димитрија II она је родила Ивана Дмитријевича. Конрад Бусов, Немац који је служио у Русији, написао је да су руски племићи „обећали да ће тајно одгајити [дечака], да га не убију гонитељи. И ако му Бог дарује живот, он ће касније постати суверени владар Русије. Водили су о њему рачуна као да је царевић“.

Марина је са дететом живела у Коломни, и када је Иван 1613. тек напунио три године она је објавила да њен син има право на руски трон. Чим је престо припао династији Романов Марина и њен син су проглашени за злочинце. Покушали су да побегну у Астрахањ, али су ухваћени. Марина је бачена у тамницу, а мали Иван Дмитријевич, који једва да је схватао шта се дешава, јавно је обешен у Москви. Легенда каже да је Марина Мнишек због тога проклела Романове.

Иван VI, „руски цар са гвозденом маском“ (1740-1764)

Цар Иван VI Антонович, 18 век.

Државни музеј на отвореном, Ораниенбаум / Public Domain

Иван VI је имао прилично недефинисано право на руски престо. Био је праунук Ивана V, савладара Петра Великог, док је Русијом владала Ана Ивановна (1693-1740), ћерка Ивана V. Ана је хтела да задржи трон у рукама својих сродника и зато је сина своје нећаке Ивана VI у завештању прогласила за следећег императора.

Ана Леополдовна, нећака царице Ане и мајка Ивана VI, убрзо после царичине смрти прогласила је саму себе за регента, али ју је 1741. збацила Јелисавета Петровна, протеравши Ану Леополдовну и целу њену породицу, укључујући и сина, у село Холмогори на руском Северу. Ана Леополдовна је умрла у прогонству 1746. године.

Иван је 1756. пребачен у самицу Шлиселбуршког затвора, познатог по строгости, и тамо су га звали „извесни затвореник“, а стражарима је било забрањено да разговарају са њим. Он је знао за своје царско порекло.

Мирович поред тела Ивана VI, Иван Творожников, 1884.

Public Domain

Катарина Велика је 1762. посетила Ивана VI у затвору, а касније је наредила да га убију ако покуша да побегне. Потпоручник Василиј Мирович је 1764. покушао да организује Иваново бекство из затвора, и том приликом је потенцијални наследник убијен.

Царевић Алексеј Николајевич (1904-1918)

Царевић Алексеј Николајевич.

Библиотека Конгреса / Public Domain

Царевић Алексеј, син цара Николаја II Романова, био је последњи наследник престола у Руској империји. Убили су га бољшевици 18. јула 1918. године у Јекатеринбургу.

Од раног детињства је било очигледно да Алексеј болује од хемофилије, болести крви коју је наследио од мајке. Болест малог наследника приморала је родитеље да траже помоћ и од професионалних лекара, и од „стручњака за алтернативну медицину“. Испоставило се да је Григориј Распућин и поред сумњиве репутације заиста успео да исцели царевића или да му бар заустави крварење.

Алексеј, син цара Николаја II испред Императорског воза у Могиљову, 1915-1916.

Public Domain

Болест није утицала на дечаков карактер. Алексеј је био несташан, није волео школу али је волео војску. Као наследник престола био је атаман (командант) свих козачких пукова у Империји, а такође почасни командант преко 20 пукова. Волео је да проводи време са војницима. Заједно са њима је јео кашу и боршч и није био нимало надмен у разговору са слугама и обичним људима. Штавише, свирао је балалајку, инструмент који „није пристајао“ члановима царске породице, због чега му се можда толико и допадао.

Алексеј је осетио на себи све недаће револуције и прогонства заједно са оцем, мајком, сестрама и најоданијим слугама. Сви су на крају брутално побијени. Руска православна црква је 2000. године канонизовала царевића Алексеја као мученика заједно са осталим члановима царске породице Романов.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!