„За ослобођење Београда“: Једна од првих совјетских ослободилачких медаља и њен усуд

Јевгениј Халдеј / МАММ / МДФ
Медаља „За ослобођење Београда“, мада плаћена са најмање крви (у поређењу са другим „престоничким“ медаљама), на неки кобан начин утицала је на судбине њених најпознатијих носилаца.
  • Пријавите се на наш Телеграм канал
  • Запратите нашу страницу на руској друштвеној мрежи Вконтакте
  • Пријавите се на нашу недељну мејлинг листу
  • Укључите у браузеру „Show notifications“ (дозволи обавештења) за наш сајт
  • Инсталирајте VPN сервис на свој рачунар и/или телефон како бисте имали приступ нашем сајту чак и ако он буде блокиран у вашој земљи

Врховни Совјет СССР-а је 9. јуна 1945. године објавио два указа о успостављању нових одликовања. У првом се говорило о медаљама за заузимање Кенигсберга, Будимпеште, Беча и Берлина. У другом о медаљама за ослобођење Београда, Варшаве и Прага. Одлучено је да се на тај начин истакну заслуге војника који су учествовали у операцијама освајања шест европских престоница и другог по значају политичког центра Немачке. Од набројаних седам градова Црвена армија је најпре ступила управо на улице Београда.

Међу ових седам операција ослобођење Београда се издваја из више разлога. Као прво, ради се управо о „ослобођењу“, а не о „освајању“, што потврђује и реакција локалног становништва и активно учешће у борбеним дејствима локалних антифашистичких јединица. Као друго, нема сумње да би Титова партизанска армија, можда са великим напором и жртвама, али ипак и самостално успела да ослободи Београд. Тешко је нешто слично замислити у случају Варшаве или Прага. Најзад, престоницу Југославије Немци нису држали као стратешко упориште одбране, него као важан пункт на путу повлачења група армија E и F, које су у сваком случају напуштале Балканско полуострво.

Са чисто стратешке тачке гледишта, совјетска команда је заузимање Београда посматрала не само као прилику да отежа повлачење немачке војске из Грчке, Југославије и Албаније, него и као припрему за продор у срце Трећег Рајха.

Немци, с друге стране, такође нису планирали да Београд бране до последњег војника, тако да су ненадокнадиви губици совјетских снага били знатно мањи чак и у поређењу са Прагом и Бечом, а камоли ако их упоредимо са операцијама које су трајале више месеци на заузимању Варшаве, Будимпеште и Кенигсберга. Самим тим, и број одликованих војника за Београдску операцију био је најмањи: око 68 хиљада у односу на 277 хиљада за Беч и 395 хиљада за Праг.

Почасна паљба у част ослобођења Београда одржана је у Москви 20. октобра 1944. године. Југословенска одликовања за учешће у ослобођењу ове земље добило је око 2 хиљаде совјетских војника, при чему су њих 16 добили звање Народног хероја Југославије. 30 војних јединица добило је назив „Београдске“.

Идеју да се успоставе „ослободилачке“ медаље начелник Главне управе позадине Црвене армије генерал Андреј Хруљов изнео је одмах после Победе над Немачком.

Конкретно је за одликовање у част ослобођења Београда припремљено пет скица од којих је изабрана варијанта уметника Александра Ивановича Кузњецова, израђена у сарадњи са уметницом Скоржинском.

Генерална композиција медаље „За ослобођење Београда“ слична је као и код других  одликовања овог типа. Пречник медаље је 32 милиметра, а начињена је од месинга. Предња страна је обрубљена, а цртеж и натпис са обе стране су испупчени.

Са предње стране медаље налази се кружни натпис: „За ослобођење“, а у средини натпис „Београда“. Изнад натписа налази се звезда петокрака са ловоровим венцем по ободу медаље. Звезда краси и датум приказан на задњој страни медаље „20. октобар 1944“.

Данас се цена овог одликовања код колекционара креће у распону од 10 до 10 и по хиљада рубаља (162 до 170 евра). Али постоје и посебни раритети, начињени са грубом грешком. Уместо датума ослобођења Београда на њима стоји датум ослобођења Будимпеште – 13. фебруар 1945. Цена ових примерака зависи од случаја до случаја.

У име Президијума Врховног Совјета СССР-а медаљу су добијали учесници Београдске операције, претежно из састава 3. Украјинске флоте и Дунавске војне флотиле.

Правилник о медаљи није подразумевао ограничења у погледу чина награђеног. Што значи да је могао да је добије како редов, тако и маршал.

Не зна се да ли је Јосип Броз Тито имао овакву медаљу, али она је уручена и маршалу Толбухину и начелнику штаба фронта будућем маршалу Семјону Семјоновичу Бирјузову, као и команданту артиљерије фронта, такође будућем маршалу Митрофану Ивановичу Неделину и заповеднику 4. гардијског механизованог корпуса Владимиру Ивановичу Жданову, који је непосредно руководио операцијом ослобађања града.

Совјетски маршал Семјон Бирјузов

Након што су се 1948. године посвађала двојица имењака – Тито и Стаљин - многим војницима и млађим водницима је, према сведочанствима, „препоручено“ да медаљу „За ослобођење Београда“ замене за најближу по рангу, и што је најважније, невезану за одређену географску локацију, медаљу „За борбене заслуге“. Овакве понуде, међутим, по свој прилици нису изазвале већи одазив.

Нико није желео да се растане од заслуженог одликовања и топлих сећања везаних за београдску операцију. Осим тога, првобитно се после смрти носиоца медаље она предавала фонду за одликовања, али је одлуком Президијума Врховног Совјета од 5. фебруара 1951. године дозвољено да медаља остане у породици као знак сећања.

Са официрима, генералима и маршалима који су и даље били у активној служби ситуација је била компликованија, јер је у том случају од спремности да се одрекну или не одрекну „прокажених“ југословенских и совјетских одликовања у значајној мери зависила њихова даља каријера.

Толбухин је умро још 1949. године. Док је Жданов, према низу сведочења, дошао у конфликт са командом, јер није желео да се одрекне звања Народног хероја Југославије, а камоли „београдске“ медаље. Вероватно се у томе крије одговор на питање зашто је он, добивши чин генерал-лајтнанта 1944. године, тек после 20 година паузе добио чин генерал-пуковника.

Некакав усуд се крије у томе што је медаља „За ослобођење Београда“, мада плаћена са најмање крви (у поређењу са другим „престоничким“ медаљама), на неки кобан начин утицала на судбине њених најпознатијих носилаца.

Главни маршал артиљерије Митрофан Неделин је погинуо 24. октобра 1960. године на полигону Бајконур приликом експлозије ракете Р-16. Заједно с њим погинуло је још 77 људи.

Совјетски маршал Митрофан Неделин

А затим се догодила друга трагедија, овога пута директно везана за Београд.

19. октобра 1964. године, припремајући се за слетање, у Авалу је ударио авион Ил-18 са совјетском делегацијом која је кренула на прославу 20-годишњице ослобођења Београда.

Погинуло је 16 чланова посаде, као и чланови делегације: начелник Генералштаба Совјетске армије маршал Бирјузов, начелник Академије оклопно-тенковских снага генерал-пуковник Жданов, шеф Административног одељења ЦК КПСС генерал-мајор Николај Романович Миронов, заменик начелника Војне академије „Фрунзе“ генерал-лајтнант Николај Николајевич Шкодунович, генерал-лајтнант резерве Херој Совјетског Савеза Иван Кондратјевич Кравцов, генерал-мајор у пензији Леонид Порфирјевич Бочаров.

Сви они су сахрањени у Москви на Новодевичјем гробљу, осим Бирјузова, чији прах почива поред зидина Кремља.

А у Београду је на месту несреће подигнут споменик, дело Јована Кратохвила, у облику два сломљена крила са натписом:  

Чланак је преузет са сајта Balkanist.ru

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“