Како су Наполеонови војници постајали руски козаци

Богдан Павлович Вилеваљде/Таганрошски музеј уметности
„Страшних и сурових“ руских козака у Европи су се почетком XIX века бојали више него ватре. То ипак није спречило неке „цивилизоване“ француске официре да са задовољством ступе у козачке редове.
  • Пријавите се на наш Телеграм канал
  • Запратите нашу страницу на руској друштвеној мрежи Вконтакте
  • Пријавите се на нашу недељну мејлинг листу
  • Укључите у браузеру „Show notifications“ (дозволи обавештења) за наш сајт
  • Инсталирајте VPN сервис на свој рачунар и/или телефон како бисте имали приступ нашем сајту чак и ако он буде блокиран у вашој земљи

„Огромног раста, са шубарама набијеним на чело, ширили су очи препуне суровости, тресли копљима, обливеним крвљу, док су им око врата висиле огрлице од људских ушију и ланчића за сатове...“ – овако су Французи замишљали  козаке који су у саставу руске војске 1814. године продрли на територију њихове земље. 

Нерегуларни козачки пукови, толико успешни против Наполеонове „Велике армије“ приликом њеног напада на Русију и у борбама у Европи које су затим уследиле, били су права егзотика за становнике Француске. У свирепим брадатим „северним медведима“ који су уливали страх у кости они су видели израз „руског варварства“.

Сибирски козак

Зато посебно изненађује што је читав низ Наполеонових официра и војника добровољно и чак са великом жељом ступио у састав руских козака. Како се то догодило?

Дуг пут

Преко 400 хиљада војника „Велике армије“ ступило је на територију Руске Империје на лето 1812. године. А касније су им се из Европе придружиле резерве од још 200 хиљада људи.

До краја године од читаве ове огромне масе људи заједно са императором је ову толико негостољубиву земљу напустило само 80 хиљада, док је 300 до 400 хиљада погинуло у биткама, умрло од глади, болести или дезертирало. Око 200 хиљада, укључујући „48 генерала и 4.000 официра“, било је заробљено. 

Држати толико број заробљеника у опустошеном западном делу империје било је практично немогуће и, „како не бисмо оптеретили становништво и спречили њихово бекство“, Французе су почели да шаљу у конвојима на исток, у дубину простране земље.

Власти су се трудиле да Французима обезбеде довољно хране и одговарајући одећу, али ипак су до места заточеништва углавном стизали зими одевени у лаке летње униформе. Заробљеници су умирали од смрзавања и епидемија „злоћудних и заразних болести“ због којих су становници градова и села на која су наилазили одлучно одбијали да их пусте близу својих кућа.

Многи су, међутим, савладали овој тежак пут. Тако је до Оренбуршке губерније (на граници са савременим Казахстаном), где су се на крају и појавили француски козаци, стигло скоро 170 официра и преко 1.700 нижих чинова некада велике Наполеонове армије.

Нови дом

У тако удаљеној области није било никаквог смисла држати заробљенике под сталним надзором.  Они и тако нису имали куда: растојање од Оренбурга до западне границе Руске Империје било је више од 2.000 километара.

Официри су добијали новчано следовање од државе и чак изнајмљивали станове. Осим тога, њима су смештај у свом дому са задовољством нудили локални племићи очарани далеком Француском. Док су обични војници, који су добијали знатно мање новца, смештани у сељачке породице, где су гостопримство плаћали тешким физичким радом.

Становништво које није непосредно доживело последице француске инвазије, према својим привременим гостима се односило са суздржаношћу. Главни услов суживота било је поштовање локалних обичаја и начина живота.

Најпре је повратак у домовину дозвољен, већ 1813. године, Немцима који су служили у „Великој армији“, а 14. децембра 1814. године објављен је манифест према којем су „сви заробљени Французи ослобођени“.

Испоставило се да су многи од њих одлучили да не напусте „дивљу Русију“. Док је у Европи уништеној ратом њихова будућност била веома магловита, овде су на њих гледали као на представнике високе културе и радо им нудили место васпитача за одгој племићке деце, добру плату и кров над главом. Укупно је око 60 хиљада заробљених Француза изразило жељу да постану руски поданици.

Французи-козаци

У Оренбуршкој губернији нашло се око педесет Француза који су пожелели да остану у новој домовини. Интензивно су учили руски језик, примили православље, а они који се нису одлучили да промене вероисповест, ипак су почели да се крсте пред иконама и пре јела. 

У граду Бирску један предузимљиви Француз је отворио „Париски кафе“. Други су организовали успешан бизнис производње и продаје сламнатих шешира за локалне љубитељке моде или декоративних коцки за игру које су биле врло популарне.

А неки од њих су се одлучили на невероватан корак за Французе, односно да постану они којих се ужасавао сваки „цивилизован“ човек – „дивљи“ козаци. Крајем 1815. године првих пет добровољаца прикључило се Оренбуршким козачким снагама.

Аутор монументалног „Речника великоруског језика“ Владимир Даљ се присећао како је приликом посете Уралу 1833. године лично срео таквог Француза-козака: „Њега су заробили наши козаци 1812. године, довели га овде, на Урал; он се одомаћио, оженио и ступио у козаке – тако смо добили француског козака Шарла Бертуа!“ 

Тачан број Француза који су изразили жељу да се прикључе козацима није познат. Утврђено је да је крајем XIX века у редовима Оренбуршких снага било 48 потомака заробљеника из „Велике армије“.

Нека деца Француза који су се прикључили козацима успела су да направе бриљантне каријере. Тако је, на пример, син Дезиреа Д'Андевила Виктор стигао до чина генерала и успео да се истакне у руско-турском рату 1877-1878. као и у ратним кампањама припајања Средње Азије Руској Империји.

Временом су Французи-козаци све више губили свој француски идентитет. Не желећи да се издвајају међу саборцима, масовно су мењали своја презимена, прилагођавајући их руском звучању. Тако су, на пример, унуци официра Жана Жандра већ променили презиме у Жандров. До почетка XX века „Наполеонови“ козаци су дефинитивно асимиловани.

 

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“