Средином јануара 1943. године стање у Шестој немачкој армији код Стаљинграда било је критично. Некада најмоћнија немачка копнена армија све мање је била способна за борбу. Остаци армије су 28. јануара већ били подељени на три дела. Совјетске трупе су успешно сузбијале немачки отпор.
Заробљени фелдмаршал Фридрих Паулус после Стаљинградске битке, 31. јануар 1943.
Legion MediaФридрих Паулус је слао фиреру честе радиограме и молио за дозволу да се преда како би сачувао животе својих војника. Међутим, све његове молбе су биле категорично одбијене, да би 30. јануара у Паулусов штаб стигла радиограмма од Хитлера у којој фирер додељује Паулусу чин генерал-фелдмаршала и саопштава му, између осталог, да „још ниједан немачки фелдмаршал није заробљен“. Самим тим је Хитлер дао Паулусу до знања да у случају пораза у Стаљинградској бици мора извршити самоубиство. Била је то последња кап у препуној чаши стрпљења. Кружиле су приче да је Паулус, наводно, прочитао тај радиограм и рекао: „Он хоће да извршим самоубиство, али ја му нећу приуштити то задовољство“.
Сутрадан, 31. јануара, он је наредио да се успостави веза са совјетским трупама и обаве преговори о капитулацији. Истога дана војници совјетске 64. армије заробили су команданта Шесте армије и цео његов штаб.
Хитлер са генералима Хозингером и Паулусом (лево).
Getty ImagesХитлер је био потресен сломом Шесте армије и нарочито њеном капитулацијом. Немачка власт се потрудила да сакрије од својих грађана чињеницу да су совјетске трупе заробиле много немачких војника. У Немачкој је проглашена тродневна жалост. Хитлер је организовао симболичну Паулусову сахрану и на поклопац празног ковчега ставио фелдмаршалски штап, који генерал никада није добио.
У тадашњој немачкој армији нико није уживао толики углед као Фридрих Паулус. Њега су поштовали и војници и официри, па и сам Хитлер. Паулус је био један од креатора стратешког плана „Барбароса“, тј. напада на Совјетски Савез. Због тога је совјетски државни врх био крајње заинтересован да се Паулус одрекне својих убеђења и почне да сарађује са совјетским властима. Предузет је читав комплекс мера за убеђивање нацистичког фелдмаршала и та операција је добила назив „Сатрап“.
До великог преокрета у Паулусовим схватањима дошло је у лето 1944. године када су му саопштене две вести. Прва је била да му је у фебруару 1944. године у Италији погинуо син, један од двојице близанаца, капетан Фридрих Паулус Млађи. Друга је био обрачун са учесницима завере против Хитлера 20. јуна исте године (непосредно извршење атентата на фирера поверено је пуковнику Клаусу фон Штауфенбергу). Погубљено је неколико немачких официра који су учествовали у завери, а међу њима и људи који су били блиски са Паулусом. Бивши фелдмаршал је тада схватио да сигурно има разлога за заверу, чим су ти људи у њој учествовали.
Сусрет фелдмаршала Фридриха Паулуса са другим немачким официрима заробљеним у Стаљинградској бици, 4. фебруар 1943.
Legion MediaСовјетске власти су организовале контрапропаганду против лажне информације о наводној Паулусовој смрти код Стаљинграда коју су ширили нацисти. Од августа 1944. године московски радио на немачком језику емитовао је Паулусово обраћање немачком народу. У њему је бивши фелдмаршал позивао сународнике да „уклоне Адолфа Хитлера и изаберу ново државно руководство које ће окончати рат“ и успоставити „мирољубиве и пријатељске односе са садашњим непријатељем“. Изнад територије коју је контролисао Вермахт бацане су летке са текстом обраћања немачког војсковође. Тако је Паулус постао један од активних пропагандиста у борби против нацизма. Он се придружио комитету „Слободна Немачка“ на територији СССР-а, чије оснивање је покренула Комунистичка партија Немачке са циљем да ради на придобијању заробљених немачких официра.
Још 1942. године СССР је нудио да се организује „специјални међународни трибунал“ усмерен на осуђивање и „најстроже кажњавање сваког главешине фашистичке Немачке који је током рата доспео у руке власти оних држава које се боре против Хитлерове Немачке“.
Воронов и Рокосовски саслушавају Паулуса.
Роман Кармен/МАММ/МДФ/russiainphoto.ruУ тренутку кад је Паулус заробљен преговори о организовању међународног трибунала су били у току али нису много напредовали због различитих ставова међу савезницима (између Велике Британије и САД са једне стране и СССР-а са друге). Тако је Велика Британија 23. априла 1945. године (дакле, пред сам крај рата), предлагала да се злочинци погубе без суђења, јер је владало мишљење да теоријски гледано, одбрана може оправдати нацисте. Конкретни преговори између СССР, САД, Велике Британије и Француске о формирању трибунала покренути су 26. јуна и трајали до 8. августа 1945. године. По завршетку преговора донета је коначна одлука о оргнизовању суђења које је отпочело 20. новембра 1945. године у Нирнбергу.
Годину дана касније, у јесен 1946, судски процес је доспео у ћорсокак. Одбрана и осуђена страна су почеле да говоре о томе како је напад Немачке на СССР био превентивна мера. Сам Хитлер је још 22. јуна 1941. године, у дан напада на Совјетски Савез, у обраћању немачком народу преко радија овако оправдао рат који је започео: „Немачки народ никада није гајио непријатељска осећања према народима Русије. Већ дуже од две деценије јеврејско-бољшевичка власт из Москве покушава да потпали Немачку и целу Европу“.
У циљу сузбијања гласина о томе да је напад нацистичке Немачке на СССР био превентивна мера, совјетска делегација је суду у Нирнбергу ставила на располагање транскрипте Паулусовог саслушања у Москви. Међутим, одбрана је све документе окарактерисала као фалсификат и тврдила да је транскрипт исфабрикован.
Енвер Мамедов // Фридрих Паулус
Дмитриј Козлов/Sputnik // Legion MediaСовјетска власт је тада донела одлуку да у апсолутној тајности доведе бившег фелдмаршала у Нирнберг ради сведочења.
Чак ни Американци нису упозорени да ће доћи Паулус, иако је град био у зони америчке окупације. У целој операцији је ангажован Енвер Мамедов, преводилац совјетске делегације који је помало личио на Паулуса. Због тога су поред стража америчке армије на граници са совјетском окупационом зоном пролазила два аутомобила у којима су на задњем седишту били мушкарци у истим оделима и истим шеширима. У првом ауту је био Мамедов, који је требало да послужи као мамац у случају атентата, а у другом Паулус са фалсификованим документима како га у случају погибије не би могли идентификовати.
Фридрих Паулус. Нирнбершки процес.
Виктор Тјомин/МАММ/МДФ/russiainphoto.ruОдбрана нацистичких злочинаца је 11. фебруара 1946. године по ко зна који пут изјавила да су Паулусова сведочења „исфабрикована или дата под притиском и изнуђена мучењем у подрумима НКВД-а“, и тада је председник суда Џефри Лоренс питао совјетског тужиоца Романа Руденка:
– Колико дана би било потребно ако би Совјетски Савез пристао да достави Паулуса у Нирнберг?
У том тренутку је куцнуо час да се искористи адут. Руденко потпуно мирно и сталожено одговори Лоренсу:
– Тридесетак минута. Паулус се налази у седишту Совјетске делегације овде у Нирнбергу.
Нешто касније у салу уђе мушкарац у новом оделу, које је за њега специјално сашивено у СССР-у, и у углачаним ципелама. За све присутне је то било као гром из ведрог неба. Чак иако је неко веровао да је Паулус жив, ипак нико није очекивао да ће се он тако брзо појавити у судници.
Присуство бившег фелдмаршала на суду било је највећа сензација од почетка трибунала. Новинари су одмах пренели ту вест својим агенцијама.
Почело је саслушавање у коме је Паулус изјавио како је почетком септембра 1940. године, када је „почео да ради у генералштабу главне команде копнених трупа као старији интендант“, имеђу осталих докумената нашао „незавршени оперативни план где се говорило о нападу на Совјетски Савез“.
Фридрих Паулус сведочи пред Међународним судом у Нирнбергу, 1946.
Legion MediaПрвобитно је фирер планирао да нападне СССР средином маја 1941. године, али је тај план по Паулусовим речима „био измењен јер је Хитлер крајем марта одлучио да нападне Југославију с обзиром на развој ситуације у тој земљи“. Паулус је том приликом изјавио и ово: „Све припреме за напад на СССР 22. јуна вођене су још у јесен 1940. године“.
Бивши фелдмаршал је све описао веома детаљно. Сутрадан је заштита обавила унакрсно испитивање Фридриха Паулуса, али није успела да нађе никакву контрадикцију у његовим речима.
Захваљујући Паулусовом присуству и сведочењу на судском процесу совјетска делегација је доказала да је немачки државни врх унапред планирао напад на СССР. Тако су нацистички злочинци изгубили сваку шансу да се оправдају.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
