Ово сигурно нисте знали: Руску револуцију нису извели Лењин и Стаљин, него Лав Троцки!

Legion Media
Захваљујући овом човеку бољшевици су узурпирали власт у Русији и затим су победили у грађанском рату. Али у совјетским уџбеницима из историје он се готово и не помиње. Зашто?
  • Пријавите се на наш Телеграм канал
  • Запратите нашу страницу на руској друштвеној мрежи Вконтакте
  • Пријавите се на нашу недељну мејлинг листу
  • Укључите у браузеру „Show notifications“ (дозволи обавештења) за наш сајт
  • Инсталирајте VPN сервис на свој рачунар и/или телефон како бисте имали приступ нашем сајту чак и ако он буде блокиран у вашој земљи

Лав Троцки је био један од најватренијих актера руске револуције. Он је доживео све што доликује једном револуционару: робију, хапшења, унутрашњу борбу за власт у партији, високе функције у држави и на крају прогонство, смрт и заборав.

Најбољи бољшевик

Троцки се веома рано упустио у револуционарно деловање. Имао је 17 година када је 1896. године постао члан револуционарног кружока и бавио се пропагандом међу радницима. Затим је две године био у затвору, па је протеран у Сибир, а отуд је побегао у иностранство. У Лондону се Троцки 1902. године упознаје са Лењином и другим познатим револуционарима. Касније је Лава Троцког овако описао Луначарски, његов партијски друг: „Троцки је све нас у иностранству фасцинирао речитошћу, изразитим образовањем за тако младог човека и самопоуздањем... Нико га није доживљавао претерано озбиљно јер је још био млад, али су сви једнодушно признавали да је талентовани говорник и, наравно, осећали су да он није пиле кокошке, него орла“.

Троцки на гробу контрареволуције. Совјетски плакат, 1922.

Касније је Троцки своје несвакидашње ораторске способности користио за добробит револуције. Често је објављивао текстове у револуционарним листовима „Искра“ и „Правда“, а бавио се и усменом агитацијом. Његови ватрени говори су цитирани и записивани. Касније, током револуције, управо је Троцки успео да убеди последње колебљиве војне јединице да пређу на страну бољшевика.

Међутим, Лењинов утицај и ауторитет је био толики да поред њега Троцки није могао стећи већу популарност. Говорило се да је он „Лењинов пендрек“ јер само испуњава вођину вољу. Међутим, Троцки временом ипак стиче углед у очима партијских другова, а са угледом и ауторитет, па понекад чак и критикује Лењина.

Вођа оружане побуне

Наоружани морнари и војници крећу на Зимски дворац. Октобар 1917, Петроград.

Совјетска власт је створила читаву митологију у вези са Октобарском револуцијом, тако да се она још увек асоцира са Лењином који стоји на оклопном аутомобилу. Истина је, међутим, нешто другачија. У одсудном тренутку револуције Лењин уопште није био у Русији. Он се у то време налазио у иностранству и одатле је учествовао у доношењу одлука везаних за оружану побуну, али није њоме непосредно руководио. Оружану побуну је предводио Троцки. Управо он је 9. октобра 1917. године (по старом календару) иницирао оснивање Војно-револуционарног комитета, који је затим постао покретачка снага преврата.

Први народни комесари 1917.

Комитет је формиран са циљем да уједини револуционарне снаге и усмери их на оружану побуну, да свим јединицама обезбеди оружје и да управља операцијом заузимања престонице. Да би све то било успешно обављено Војно-револуционарни комитет је морао да придобије Петроградски гарнизон, основну војну јединицу у главном граду. И гарнизон се заиста придружио револуционарима захваљујући талентованом агитатору Лаву Троцком. План је био да под његовим руководством гарнизон заузме пошту, железничке станице, Државну банку, телефонске централе и друге стратешке објекте, укључујући и Зимски дворац у коме је заседала Привремена влада. План је успешно реализован 25. октобра (7. новембра по грегоријанском календару).

„Да ја нисам био у Петрограду 1917. године Октобарска револуција би ипак била изведена, уколико би Лењин био тамо и руководио њоме. Али да у Петрограду нисмо били ни ја ни Лењин, не би било ни Октобарске револуције“, написао је касније Троцки.

Лењин је дошао у бољшевички штаб у Смољном институту када је већ све било готово. Увече 25. октобра, чим је заузет Зимски дворац и збачена Привремена влада, отворен је конгрес Совјета на коме су решавана најважнија питања у вези са оснивањем нове државе. Лењин је понудио Троцком да стане на чело Совјета народних комесара, новог органа власти, али је овај одбио, сматрајући да Лењин има првенство, и уместо тога је постао комесар за спољне послове.

Пад

На функцији првог министра спољних послова нове Русије Троцки је имао задатак да спроведе у дело објављивање тајних споразума царске власти (стари службеници министарства су саботирали тај процес), и он је то учинио. Са друге стране, од капиталистичких сила није успео да издејствује признање Русије и услове мировног споразума у Првом светском рату који би одговарали Русији. Истина, то није пошло за руком ни каснијим шефовима руске дипломатије. Троцки се није слагао са условима Брест-Литовског мировног споразума који је по Лењиновом указу потписан са Немачком, што је Русији омогућило да изађе из рата. Троцки је напустио функцију народног комесара за спољне послове и постао је комесар за војне и поморске послове. Дезорганизована Црвена армија је под његовим руководством стасала у моћну војну машинерију која је обезбедила судбоносни преокрет у Грађанском рату. Троцки је примењивао крајње нехумане методе. У случају да неки пук напусти положаје није стрељан само командант пука, него и сваки десети војник.

Репродукција портрета Лава Троцког за време говора у његовој радној соби у садашњој Кући/музеју Лава Троцког у Мексико Ситију, Мексико.

„Армија се не може изградити без репресија. Не могу се велике масе људи водити у смрт ако команда нема смртну казну у свом арсеналу“, написао је Троцки касније. Његови саборци би радо признали да су методе Троцког према руководству армије оправдане у време рата и нестабилности, али у другим државним пословима његови радикални ставови су почели да плаше некадашње истомишљенике. Лењинова болест је допринела да се ситуација са Троцким додатно погорша. Вођа је, наиме, високо ценио Троцког, а Лењиново мишљење је било неприкосновено. Међутим, у једном тренутку је већ постало очигледно да шеф партије броји своје последње дане, и тада се у редовима партије распламсала жестока борба за власт између Стаљина и Троцког.

Као генерални секретар партије, Стаљин је успео да на кључне функције постави своје људе и убрзо се око њега формирала веома велика „коалиција“, спремна да подржи сваку одлуку новог вође, док су све присталице Троцког смењене са својих функција. Троцки је изгубио ту битку и убрзо затим је позван на одговорност за све раније грешке, јавно је дискредитован и оптужен за одступање од политике партије. Блиски Лењинов саборац и лидер Октобарске револуције искључен је из партије 1927, а 1929. је протеран из земље.

Стаљин се потрудио да све револуционарне заслуге Троцког буду заборављене и да се некадашњи сарадник третира као „народни непријатељ“. Сама реч „троцкиста“ је постала опасна етикета. Људи оптужени за троцкизам завршавали су у затвору или пред стрељачким водом.

Лав Троцки и његова друга супруга Наталија Седова са мексичком сликарком Фридом Кало и амерички марксистички теоретичар Макс Шахтман. Мексико, 1937.

Троцки је убијен 1940. године у Мексику. Агент совјетске обавештајне службе га је по Стаљиновом наређењу пронашао и задао му смртоносни ударац у главу планинарским пијуком за лед.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“