Како је у бици за Стаљинград потучена Паулусова Шеста армија?

Getty Images
Многи немачки војници, опкољени у смрзнутом граду, до последњег тренутка су веровали да ће им стићи појачање.
  • Пријавите се на наш Телеграм канал
  • Запратите нашу страницу на руској друштвеној мрежи Вконтакте
  • Пријавите се на нашу недељну мејлинг листу
  • Укључите у браузеру „Show notifications“ (дозволи обавештења) за наш сајт
  • Инсталирајте VPN сервис на свој рачунар и/или телефон како бисте имали приступ нашем сајту чак и ако он буде блокиран у вашој земљи

У току стратешке офанзивне операције „Уран“ совјетске трупе су 23. новембра 1942. године затвориле обруч око групе армија Вермахта која је на подручју Стаљинграда бројала 330.000 војника. Опкољена је цела Шеста армија Фридриха Паулуса, као и део снага Четврте тенковске армије Хермана Хота.

„Уздрмани и збуњени, нисмо скидали поглед са наших штапских карти, на којима су биле нацртане дебеле црвене линије и стрелице правца многобројних напада непријатеља, његових заобилазних маневара и деоница где је направио продор“, написао је касније официр извиђачког одељења Шесте армије Јоахим Видер: „И поред свих наших предосећања, ни у помислима нисмо разматрали могућност такве катастрофе!“

Други светски рат. Руски фронт. Стаљинградска битка. Немачки генерал Фридрих Паулус (седи) са штабом Шесте армије близу Стаљинграда, септембар 1942.

У обручу се нашло далеко више немачких војника него што је совјетска команда у почетку претпостављала, тако да је њихово уништење био крајње тежак задатак који је морао да потраје. Непријатељ се укопао у Стаљинграду и неколицини насеља западно од града, пружајући очајнички отпор у нади да ће му убрзо стићи појачање. Командант уједињене групе Фридрих Паулус још увек је имао на располагању седам аеродрома које је Луфтвафе користио за допремање намирница и муниције.

Немачка операција „Зимска олуја“ покренута је 12. децембра са циљем да се Шеста армија ослободи из обруча. И поред првобитног успеха, трупе генерал-фелдмаршала Ериха фон Манштајна заустављене су на 48. километру од града. Паулус се није одважио да крене у продор и споји се са њима, страхујући да ће тако постати лак плен у отвореној смрзнутој степи.

Ескадрила немачких Штука лети ка Стаљинграду, септембар 1942.

Док је јужно од Стаљинграда беснела „Зимска олуја“, на северозападном правцу је Црвена армија кренула у офанзивну операцију „Мали Сатурн“, у којој је потукла низ италијанских и румунских дивизија и продрла 340 км у дубину непријатељског фронта. Опасност се надвила већ и над позадином Манштајнових трупа, што га је на крају приморало да 24. децембра нареди повлачење.

Немци у Стаљинграду нису знали да је пропао тај покушај продора у град. „У јединицама су очекиване охрабрујуће вести“, сећао се Видер: „Прва линија фронта се држала последњим снагама, надајући се да ће сада, уочи Божића, Хитлер испунити своје обећање и извући их из невоље. Сви су говорили: „Стиже Манштајн!“ Међутим, док су немачки војници очекивали, веровали и надали се, руске трупе су зауставиле немачко појачање и одбациле га, тако да оно није постигло свој циљ“.

Немачка патрола иза совјетског тенка током офанзивних борби за Стаљинград, октобар 1942.

Штаб врховног команданта је 4. јануара 1943. године усвојио план операције „Прстен“, према коме су трупе Донског фронта на челу са генералом Константином Рокосовким добиле задатак да стегну обруч око Паулусове групе, а затим да је поделе и униште сваки део понаособ. Напаћена 62. армија генерала Василија Чујкова, која је у тешким јесењим борбама јуначки држала Стаљинград, сада је добила задатак да крене у офанзиву непосредно у градским улицама.

Занимљиво је да је 57. армија генерала Фјодора Толбухина добила задатак да јуриша на одбрамбену линију чијом изградњом је генерал лично руководио током претходног лета. Са једне деонице тих положаја совјетске трупе су се тада повукле без борбе, и сада су на њима били војници Вермахта. „Ех, све сам то градио на своју штету!“, вајкао се Толбухин.

Војници Црвене у рушевинама фабрике Красни октобар у Стаљингграду, јануар 1943.

Немци су категорично одбили ултиматум и предлог да положе оружје, тако да је 10. јануара почела офанзива Црвене армије. Непријатељ је био бројнији (Рокосовски је имао на располагању 212.000, а Паулус 250.000 војника), али су совјетске трупе имале велику предност у оклопној техници и артиљерији, и уједно су имале потпуну доминацију у ваздуху.

„Заглушујућа грмљавина преко 7.000 артиљеријских оруђа и минобацача за трен ока прераста у једну непрекидну хуку“, написао је касније Николај Воронов, који је тада био на челу артиљерије Радничко-сељачке црвене армије (РККА): „Здесна, слева и изнад нас чује се звиждање, завијање и фијукање пројектила и мина, а на непријатељским положајима се земља тресе. И то је трајало 55 минута. Из непријатељског правца није било артиљеријске ватре“.

И поред очајничког отпора Немаца совјетске трупе су савладавале једну по једну непријатељску одбрамбену линију. Тако су црвеноармејци 15. јануара заузели аеродром Питомник, који је био крајње важан за Шесту армију, а два дана касније су већ били на прилазима Стаљинграду.

„Морам истаћи да је непријатељ овде направио веома моћне одбрамбене положаје“, написао је Рокосовски у својим мемоарима: „Близу једно другом стајала су јака упоришта са великим бројем лаких бункера, блиндираних заклона и тенкова укопаних у земљу. Читав терен на прилазу тим упориштима био је прекривен бодљикавом жицом и густо миниран. Температура се спуштала и до -22 степена, појачале су се вејавице. Наше трупе су морале да напредују на брисаном простору док се непријатељ налазио у рововима, земуницама и бункерима“.

Совјетске војници са аутоматима југозападно од Стаљинграда, фебруар 1943.

Губитак аеродрома и ефикасно дејство совјетских снага ПВО учинили су своје: ситуација са снабдевањем опкољене Шесте армије постала је критична. Немачки војник је дневно добијао највише 150 грама хлеба и 70 грама меса. У немачким редовима се великом брзином ширила паника и морал је почео да опада, али је Хитлер забранио Паулусу да размишља о капитулацији и наредио му да се држи и чека појачање.

У јутарњим часовима 26. јануара 21. и 62. армија су се спојиле јужно од насеља Красни Октобар и на Мамајевом кургану, поделивши на тај начин немачку групу армија на два дела. „Јужни“ део, у коме се налазио Паулусов штаб, био је стешњен у центру града. „Северни“ део под командом генерала Карла Штрекера држао се на подружју Стаљинградске фабрике трактора и фабрике „Барикаде“.

Нацистички војници заробљени у близини Стаљинграда, фебруар 1943.

Крваве борбе су вођене за железничку станицу, пекару, силос и Трг палих бораца. Временом су немачки војници почели масовно да се предају, да би се 31. јануара совјетским трупама предао и сам Фридрих Паулус, који је био блокиран у згради робне куће. Дан раније му је Хитлер доделио звање генерал-фелдмаршала, нагласивши у телеграму да „још ниједан немачки фелдмаршал није заробљен“. Фирер је тиме фактички захтевао од свога високог официра да изврши самоубиство. Али овај га није послушао.

„Паулус је био испијен и очигледно болестан“, сећао се водник Петар Алхутов: „Трудио се да се држи достојанствено, али у онаквом стању му то није баш полазило за руком. Тог мразног јутра у Стаљинграду је свима нама, борцима Црвене армије, али и апсолутној већини немачких војника, постало јасно да је то почетак њиховог краја и уједно почетак наше Победе“. Штрекер је са својим трупама капитулирао 2. фебруара.

У операцији „Прстен“ изгинуло је 140.000 немачких војника који су имали драгоцено борбено искуство (Црвена армија је изгубила око 25.000 војника). Немци су успели да авионима евакуишу један део својих трупа. Заробљено је преко 90.000 војника, међу њима 2.500 официра и 24 генерала. Совјетске трупе су заплениле 5.762 артиљеријска оруђа, 1.312 минобацача, 12.701 митраљез, 744 авиона и 166 тенкова.

Први пут у току рата Трећи рајх је прогласио тродневну националну жалост. „Пораз код Стаљинграда ужаснуо је и немачки народ и његову армију“, написао је генерал Зигфрид Вестфал: „Никада раније у читавој историји Немачке није било тако страшне погибије толиког броја војника“.

Стаљинградска битка (17. јул 1942–2. фебруар 1943). Заробљени Немци код Стаљинграда.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“