Зашто је Стаљин стрељао најмлађег совјетског маршала Тухачевског

Russia Beyond (Photo: Public domain)
Михаил Тухачевски је био један од најталентованијих совјетских војсковођа и војних теоретичара. Међутим, био је превише амбициозан и независан, што Стаљину није много пријало.
  • Пријавите се на наш Телеграм канал
  • Запратите нашу страницу на руској друштвеној мрежи Вконтакте
  • Пријавите се на нашу недељну мејлинг листу
  • Укључите у браузеру „Show notifications“ (дозволи обавештења) за наш сајт
  • Инсталирајте VPN сервис на свој рачунар и/или телефон како бисте имали приступ нашем сајту чак и ако он буде блокиран у вашој земљи

„Ми ћемо истрести Русију као прљави тепих, а затим ћемо истрести цео свет... Ми ћемо ући у хаос и изаћи из њега тек када потпуно разоримо цивилизацију“ – те речи припадају Михаилу Николајевичу Тухачевском, крајње амбициозном и частољубивом совјетском команданту и војном теоретичару који је имао свега 42 године када је постао најмлађи маршал Совјетског Савеза.

У различитим периодима се за њега говорило да је „Црвени Наполеон“ и „Совјетски Бонапарта“. Тухачевски је имао жарку жељу да из корена реформише Црвену армију и доведе је до победе над империјализмом у новом светском рату, али га је сопствени војни врх прогласио за „народног непријатеља“, након чега је стрељан, само пар година пре почетка светског рата.

Михаил Тухачевски предаје заставу коњичке дивизије Лењинградског војног округа на дан њене десетогодишњице.

Михаил Николајевич се определио за војничку каријеру и истакао се као сјајан борац у Првом светском рату, а за храброст показану у биткама током шест месеци добио је чак пет ордена. Међутим, већ у фебруару 1915. године потпоручник Тухачевски је доспео у немачко заробљеништво, из кога је успео да побегне тек из петог покушаја у септембру 1917. године.

Убрзо затим је на рушевинама Руске империје почео да бесни Грађански рат и будући маршал, иако племићког порекла, придружио се бољшевицима. Сматрао је да у тек основаној Црвеној армији има далеко бољу перспективу напредовања у официрској каријери него што би имао код „белих“. И није се преварио.

Чланови Револуционарног војног савета Кавкаског фронта (трећи слева М. Тухачевски) // Михаил Тухачевски (1893-1937), командант трупа које су угушиле Крондштадску побуну.

Тухачевски се показао као способан војсковођа и брзо је догурао до команданта армије. Успешно је сатирао непријатеље совјетске власти на истоку и југу земље, а у рату против Пољске 29. априла 1920. године поверено му је командовање читавим Западним фронтом.

„На нашим бајонетима ћемо донети трудбеничком човечанству срећу и мир. На Запад!“, обратио се он својој војсци пред почетак чувене јулске офанзиве 1920. године. За мање од месец дана Црвена армија је нанела Пољацима тежак пораз и после муњевитог продора кроз Белорусију већ је била на прилазима Варшави. Команданту, међутим, није пошло за руком да распали пламен светске револуције у Европи. Његове трупе су неочекивано потучене испред бедема пољске престонице.

Пољски војници са заставама РККА које су запленили у бици код Варшаве.

После пољског фијаска Тухачевски је био принуђен да предводи казнене експедиције. У марту 1921. године угушио је устанак морнара против диктатуре бољшевика који је избио у Кронштату (главној бази Балтичке флоте). Наредио је да не буде милости у опхођењу са морнарима, некадашњим ослонцем совјетске власти: „Жестоко се обрачунати са бунтовницима, стрељати их без икаквог сажаљења... Не бавити се заробљавањем“.

Исте године је „Црвеном Наполеону“ поверено да угуши велику сељачку буну у Тамбовској губернији. Војска Тухачевског је тада користила пројектиле са хемијским пуњењем против појединих партизанских одреда бунтовника који су се скривали по шумама.

Војници Црвене армије, јуриш на Кронштадт, март 1921.

По завршетку борбених дејстава Михаил Тухачевски је био на руководећим положајима у Оружаним снагама земље. Био је начелник Војне академије Радничко-сељачке црвене армије (РККА), начелник Штаба РККА и први заменик народног комесара (министра) за одбрану. У новембру 1935. године, када је имао само 42 године, постао је најмлађи маршал Совјетског Савеза.

На свим функцијама је сматрао да му је главни задатак припрема Црвене армије за будући велики светски рат, за који она, по његовом мишљењу, уопште није била спремна. Михаил Николајевич је написао 120 радова у области стратегије, оперативне вештине, тактике, васпитавања и обучавања војске. Буквално је бомбардовао руководство Совјетског Савеза својим „белешкама“ и „идејама“ везаним за војну реформу.

Михаил Николајевич Тухачевски на почасној стражи код ковчега В. И. Лењина. Москва, јануар 1924.

Тухачевски је до најситнијих детаља осмишљавао „теорију дубинске операције“ чији смисао се састојао у извођењу читавог низа операција разбијања непријатељске одбране на неколико места и увођењу високомобилних механизованих јединица у акцију продора ради постизања оперативног успеха. Главну улогу у таквим продорима требало је да играју армаде тенкова које „Совјетски Бонапарта“, за разлику од многих својих колега, није доживљавао само као средство за пружање подршке пешадији.

„Треба имати у виду да у савременим условима ратовања циљ уништења непријатеља веома често не може бити постигнут само једном операцијом“, написао је Тухачевски у „Питањима савремене стратегије“. „Непријатељ често измиче и склања се од напада. Због тога се мора вршити више операција, једна за другом, како би се непријатељ дотукао бар испред последње линије његовог отпора. А та линија се налази тамо где почињу подручја која потхрањују рат“.

Командант трупа за ликвидацију учесника Тамбовског устанка Михаил Тухачевски са пилотима.

„На функцији првог заменика народног комесара за одбрану М. Н. Тухачевски је обављао обиман организациони, стваралачки и научни посао“, сећао се маршал Георгиј Жуков. „У сусретима са њим пленила ме је његова свестрана обавештеност у питањима војне науке. Био је то паметан, широко образован професионални војник. Он се изванредно разумео како у област тактике, тако и у стратешка питања. Добро је схватао улогу различитих врста наших оружаних снага у савременим ратовима и умео је креативно да приступи сваком проблему... У Тухачевском се осећао горостас војне мисли, звезда прве величине у плејади изузетних војсковођа Црвене армије“.

Михаил Николајевич је много допринео развоју иновативних за оно доба падобранско-десантних трупа, снага противваздухопловне одбране, реактивних средстава борбе, ракетне технике и авиона торпедоносаца. Он је наглашавао неопходност да се тенковске трупе и авијација обезбеде добро обученим кадровима и довољном количином средстава за комуникацију. Управо то ће веома недостајати Црвеној армији у лето 1941. године.

Многи маршалови предлози нису имали позитивног одјека у војном и политичком руководству земље. Многи команданти су сматрали да је апсурдно развијати десетине различитих типова тенкова (тенкови за борбу против артиљерије, за десант пешадије, за борбу против митраљеза, за пратњу пешадије, итд). Тухачевски је критикован и за то што његови пројекти уопште не узимају у обзир социјалне и економске реалије у земљи која је тада била у периоду свеобухватне индустријализације (на пример, Тухачевски је 1930. године изнео иницијативу да се покрене производња тенкова у невероватним количинама – 100.000 примерака годишње).

Главни противник Тухачевског био је сам народни комесар за одбрану Климент Ворошилов. Он је у корену сасекао многе пројекте „Совјетског Бонапарте“. Овај је, са друге стране, без устезања отворено критиковао свог шефа тврдећи да није компетентан. И један и други су у војном врху имали своје присталице. До кулминације раскола дошло је 1937. године и било је неопходно да се он хитно прекрати. Стаљин је то учинио предузевши кардиналне мере.

Совјетске војсковође, седе: десно маршал К. Ворошилов, маршал М. Тухачевски, стоји: маршал С. Буђони, СССР, 1935.

Михаил Николајевич Тухачевски је 10. маја 1937. године премештен са функције првог заменика народног комесара за одбрану на дужност команданта Приволшког војног округа, а већ 22. маја је ухапшен. Оптжен је за припрему војне „фашистичке“ завере у РККА у циљу насилног свргавања власти у СССР-у и успостављања војне диктатуре. После кратког судског процеса „Црвени Наполеон“ је 12. јуна стрељан.

Заједно са Тухачевским су због „учешћа у антисовјетској троцкистичкој војној организацији“ ухапшени и погубљени многи његови саборци: команданти армије првог ранга Јона Јакир и Јероним Уборевич, начелник Фрунзеове војне академије и командант армије другог ранга Август Корк и други. Сви су они посмртно рехабилитовани током 1950-их јер им није установљена било каква кривица.

Ворошилов је увек био апсолутно одан Стаљину, тако да је у конфликту са превише независним Тухачевским „отац народа“ подржао управо њега. Поред тога, постојала је и верзија да су Тухачевском целу ситуацију „сместиле“ специјалне службе нацистичке Немачке. Наводно, у покушају да ослабе одбрамбену моћ Совјетског Савеза оне су исфабриковале информацију о маршаловим везама са немачким генералштабом и преко трећих лица је проследиле у Москву. Та претпоставка, међутим, није ничим потврђена.

Обрачуном са Михаилом Тухачевским и његовим истомишљеницима почео је талас свеобухватних репресија у Црвеној армији, који је однео животе десетине хиљада официра. У лето 1939. године од пет првих маршала Совјетског Савеза у животу су остала само двојица.

Михаил Тухачевски (1893-1937). Маршал Совјетског Савеза на Варшавској железничкој станици, 1936.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“