Како су живеле усамљене жене у Русији?

• Пријавите се на наш Телеграм канал
• Запратите нашу страницу на руској друштвеној мрежи Вконтакте
• Пријавите се на нашу недељну мејлинг листу
• Укључите у браузеру „Show notifications“ (дозволи обавештења) за наш сајт
• Инсталирајте VPN сервис на свој рачунар и/или телефон како бисте имали приступ нашем сајту чак и ако он буде блокиран у вашој земљи

Постојало је сујеверје да не ваља носити једну ципелу или једну минђушу, једну плетеницу... Све треба да буде у пару, а жена која то правило не поштује може остати сама (ако је још девојка) или постати удовица (ако је удата).

Усамљенички живот сеоске жене био је крајње тежак, јер је за одржавање сеоског домаћинства потребно најмање двоје. А усамљених жена је било много. Како су оне преживљавале у руском селу током „класичног периода“, тј. од краја 16. до краја 19. века?

Удовице

„Удовички живот је жива смрт“, говорило се на селу. У сеоској средини је особа постајала пунолетна тек када склопи брак. Одрасла жена која изгуби мужа у рату или некој несрећи одмах је добијала нови статус у правном, економском, социјалном и ритуалном смислу.

После мужевљеве смрти удовица је морала да носи „црнину“ годину дана, тј. дуже од свих осталих. И то заправо није била црнина, него „кукавно“ одело беле боје са ободима извезеним црвеном траком. Жене су тада имале неколико комплета „кукавног“ одела – за кућу, за излазак у село и за одлазак у цркву.

Где је живела удовица? Ако је живела са мужем мање од годину дана и није имала деце или је имала само женску децу, враћала се родитељима. Удовица са дечацима је остајала у породици свога свекра, где јој најчешће није указивано посебно поштовање. Али њу нико није ни приморавао да ту остане, па је било случајева да удовица напусти кућу, а бригу о деци препусти породици покојног мужа.

Ако би жена старија од 40 година без деце остала удовица, живела је одвојено од осталих. Сеоска заједница је њој, као и свим удовицама, пружала материјалну помоћ. Сматрало се да је „удовица исто што и сироче“, тако да је народ и удовицама и сирочићима помагао на различите начине, тј. не само новчано. Комшије и пријатељи су могли удовици да нацепају дрва за зиму, донесу воде, пожању и самељу жито, нарочито ако живи потпуно сама или са малом децом. А ако би неко вређао или угњетавао удовицу, утолико пре ону која има децу, то се у селу третирало као страшан грех. Починилац је сурово кажњаван.

Чак и ако је удовица остала сама, њој је по руским законима обавезно припадао део стечене имовине. Који ће конкретно део она наследити зависило је од тога колико дуго је живела у заједници са мужем. Старија удовица је добијала мужевљеву имовину и избу (па чак и већу кућу са имањем, ако је породица била имућнија). По мужевљевом тестаменту или по обичајном праву, ако муж није имао браће удовица је често могла наследити и некретнине и комерцијално предузеће (које су сељаци могли поседовати), и даље је сама управљала имовином. Због тога је у царској Русији било тако много удовица-предузетника.

Удовица која живи са децом и сама води домаћинство звала се „бољшуха“ (од придева „большой“, што значи „велики“) и била је поштована као самохрана мајка. Она је на сеоски скуп долазила као власница имања и имала је на скупу право гласа. Таква жена је могла да нађе неког самца, који није обавезно морао бити удовац, и да га доведе у кућу као новог мужа, и то није третирано као нешто негативно. А могла је да живи и одвојено, и да је синови издржавају. На селу се веома ценило када је неко вредан, и знало се да није лако водити домаћинство и да породица стога мора бити чврста.

По истеку једне године удовица је могла да се преуда, нарочито ако је била млада и није имала деце. О томе се размишљало одмах после мужевљеве смрти. На пример, веровало се да не треба закопчавати оковратник на покојниковој кошуљи нити везивати покојнику појас да би удовица што пре склопила нови брак. Удовице су могле да се преудају и са 40 или 50 година. Додуше, приликом преудаје није организовано „девојачко вече“, а млада на венчању није стављала вео преко лица. У таквом браку није било мираза, као ни свадбене поворке и велике гозбе. На венчање је долазила само најближа родбина.

„Вековухе“

Било је, наравно, и девојака које нису имале среће када је реч о брачном животу. На пример, родитељи су сматрали да није лепо да се млађа ћерка уда пре старије, и она није имала статус „удаваче“ све док старија тражи „ђувегију“ и одлази на вечерње седељке и посела. А било је и девојака које нису могле да нађу своју другу половину. Сеоска заједница није имала нимало разумевања за такве случајеве, што у данашњим приликама изгледа чудно и неприхватљиво.

Уседелицу су често називали разним погрдним надимцима: вековуха, једнокика, седокоса или презрела. Такву девојку су чак и родитељи могли да возе на санкама кроз село и да вичу: „Надолба (камен пред кућом), ево је надолба! Коме треба надолба?“ Ако би нека породица изразила интересовање, могли су одмах да се „нагоде“ и већ сутрадан да склопе брак.

На селу се сматрало да је велика срамота бити уседелица или „вековуха“, јер таква девојка није реализовала свој репродуктивни потенцијал. Чак ни то што је девојка хрома, зрикава или грбава није третирано као препрека за склапање брака.

Неудата девојка старија од 25 година није више ни позивана на посела и било јој је забрањено да се облачи девојачки и носи девојачке украсе. Морала је да облачи тамније одело, као удовице и старице. „Вековуха“ је обично живела одвојено од породице, у посебном објекту, где је сама водила своје домаћинство.

Са друге стране, удовице и уседелице су и поред извесне угњетености третиране у селу као телесно и духовно чисте особе. И као такве су вршиле мноштво важних обредних функција, пре свега везаних за одлазак на онај свет. Као симболи празнине и непара, удовице и уседелице нису одлазиле на свадбе, бабине и крштења, али су зато учествовале у купању покојника и њиховом припремању за сахрану, дежурале су крај тела до сахране и иначе биле задужене за испуњавање погребних обичаја.

Њихов важан „посао“ било је и „преоравање“ ораница. Оне су држале плуг као непорочне жене, а труднице би биле „упрезане“ да вуку плуг. Тај важан ритуал су морале обављати само симболично „бесплодне“ жене, и то ноћу, да би преко дана земља била што плоднија.

Многе „вековухе“ и удовице су под старе дане почињале да се баве лечењем и видањем рана. Поред ових, у руским селима је постојала још једна врста усамљених жена. То су биле оне које су још у детињству донеле одлуку да живе усамљеничким животом.

„Черничке“

Те девојке су се уместо породичног одлучиле за монашки начин живота и служење Богу. Реч „черничка“ је женски род од речи „чернец“, тј. црноризац, монах, послушник, човек који припада „црном“ (безбрачном) духовном сталежу. Да би постала „черничка“ девојка је морала свима да објави како не жели да се уда, и то чим уђе у брачни узраст, тј. када сеоска омладина почне да је зове на посела и вечерње седељке. Разлог је могла бити девојчина посебна побожност или завет који су дали њени родитељи.

После те објаве морала је да подели све своје девојачке украсе и да носи тамно одело, исто као уседелице и удовице. Симболично би одсекла и плетеницу са речима: „Како се ова коса неће срасти, тако се и ја нећу вратити девојачком животу“.

Породица такве девојке направила би за њу посебну просторију (попут монашке „келије“) где је она живела, водила своје домаћинство и јела само посну храну. Главна улога „черничке“ у селу била је да учествује у обредима везаним за погреб. „Черничке“ су позиване да код ковчега са покојником читају Псалтир, да купају покојнике и припремају их за погреб. За разлику од уседелица и удовица, „черничке“ су уживале посебно поштовање у селу, јер је таква девојка у неком смислу приносила своју плодност и своје животне функције као жртву Господу и посвећивала живот служењу.

„Черничка“ је живела од оно мало прихода који су јој давали чланови покојникове породице. Они су јој поклањали и намирнице, комаде тканина и остало. Али најважније је било што су „черничке“ помагале свештеницима и ђаконима у храму. Оне су добро познавале редослед службе и текстове молитава. Могле су и да уче сеоску децу да читају и пишу. У зрелом узрасту су се могле и замонашити. У старој Русији се сматрало да су праве монахиње само непорочне жене, оне које су се од раног детињства посветиле Господу.