Зашто је Николај I добио надимак „жандар Европе“?

Russia Beyond (Photo: SSPL/Getty Images; Sotheby's, London/Public Domain)
Непоколебљиви аутократа, „џелат“ који је вешао револуционаре и отац руске бирократије – то су све били епитети цара Николаја I у самој Русији. У иностранству је добио другачији надимак: „жандар Европе“, и са њим је ушао у историју. Ево како је стекао такву репутацију.
  • Пријавите се на наш Телеграм канал
  • Запратите нашу страницу на руској друштвеној мрежи Вконтакте
  • Пријавите се на нашу недељну мејлинг листу
  • Укључите у браузеру „Show notifications“ (дозволи обавештења) за наш сајт
  • Инсталирајте VPN сервис на свој рачунар и/или телефон како бисте имали приступ нашем сајту чак и ако он буде блокиран у вашој земљи

Период владавине Николаја I био је компликован и пун противречности. Такав је био и сам цар. Али у руску и европску историју овај владар је ушао пре свега са негативним епитетима.

Како је Николај доспео на трон?

Портрет великог кнеза Николаја Павловича, 1847.

Николај Павлович је био трећи син императора Павла I и последњи у реду за наслеђивање престола. Према томе, породица га није ни припремала за царовање, и готово да га није упућивала у питања везана за управљање државом. Као и други велики кнезови, он је стекао одлично војно образовање, пре устоличења је под његовом управом било неколико гардијских јединица, и уједно је он био главни инжењер руске армије.

Све се, међутим, преокренуло када је 1825. године изненада преминуо његов старији брат (тада већ актуелни император) Александар I. Средњи брат Константин је у то време био у Варшави и упорно је одбијао да седне на трон, али и да се званично одрекне трона. Док се Константин колебао војска у престоници му се већ заклела на верност, исто као и млађи брат Николај Павлович. Тако су присталице двојице „наследника“ добиле на времену да се боље организују.

Устанак на Сенатском тргу 14. децембра 1825, Карл Колман, 1830-их

На крају је под притиском породице и елите Николај Павлович одлучио да дејствује. Прогласио је себе за императора и одредио 14. децембар као дан поновног полагања заклетве на верност. Тога дана су револуционари на Сенатски трг испред Зимског дворца извели један део војске из касарни, наводно да заштите Константиново право, јер му, тобоже, Николај одузима престо. Али план револуционара (који су касније добили назив „декабристи“) није уродио плодом. Армија није подржала побуњенике, па је бунт угушен. Петорицу иницијатора побуне Николај је послао на вешала. Том крвавом епизодом почела је његова владавина.

Какав је био као владар?

Николај I је чврсто веровао да је монархија једини облик владавине који одговара Русији. Самим тим је сматрао да су све промене у либералном правцу погубне по државу. Био је конзервативац, а његова државна политика је описивана помоћу три постулата: самодржавност, православље и народност (парафраза војне пароле „За веру, Цара и Отаџбину“ настале почетком 19. века).

Николај I објављује да је избио устанак у Пољској. Аутор слике је Георг Бенедикт Вундер.

„Николај је поставио себи задатак да ништа не мења, да у основи не уводи никакве новине, него само да одржава постојећи поредак и попуњава настале празнине“ – тако је његову политику описао историчар Василиј Кључевски.

Сам се бавио управљањем земљом, а нека овлашћења је дао и својим министрима, којима су се беспрекорно потчињавали сви чиновници (а њихов број је нагло увећан). Друштво је било искључено из тог процеса. А да би знао шта људи мисле и да би контролисао јавно мњење основао је нови орган под називом Канцеларија Његовог Императорског Величанства. Њено Треће одељење је у народу постало познато као „тајна полиција“. Она је пратила „непоуздане елементе“, цензурисала књижевна дела и новинске чланке, и подносила редовне рапорте императору.

Побуна декабриста је на неки начин обележила целу владавину Николаја I: „Он је тај догађај доживео као промисао Божији и сматрао је да га Господ позива у борбу против револуционарне заразе, и то не само у својој земљи, него и у Европи. Он је, наиме, сматрао да је декабристичка завера била део шире европске завере“, сматра историчар Леонид Љашенко. Та убеђеност да постоји револуционарна опасност трасирала је његову спољну политику.

Зашто је добио надимак „жандар“?

Портрет императора Николаја I, 1835,  Франц Кригер.

Николај I је устоличен са убеђењем да Руској империји прети револуција и да та опасност долази са Запада. По његовом мишљењу, Русији је одговарала мирна ситуација и чврста власт у европским државама. Због тога, кад год би нова револуција потресла Европу руски цар је сматрао својом светом дужношћу да брзо реагује и бори се против ње.

Тако је 1830. године руска армија жестоко угушила пољски устанак против руске власти. Следећи ветар револуције дунуо је 1848. године из Француске, када је тамо свргнут краљ Луј-Филип I и проглашена Друга француска република. Револуционарно расположење се из Француске проширило и на друге земље, конкретно на Италију и Аустрију. Само недељу дана после француског устанка Фрањо Јосиф је замолио руског цара да му помогне против устанка у Мађарској, који је могао довести до распада Аустроугарске империје и формирања коалиције против Русије. Николаја I је ужасавала новонастала ситуација, и зато је он 1849. године послао Бечу у помоћ 170.000 руских војника и официра. Та интервенција је одиграла главну улогу у поразу Мађара који су се борили за своју независност.

„Улазак руских трупа у Париз. 31. марта 1814”, непознати уметник, 1815.

Управо тада је европска штампа почела да користи израз „жандар Европе“ када је писала о Русији и њеном цару. Касније, у совјетској историографији, тај израз ће се доводити у везу са речима Владимира Лењина који је у чланку 1908. године под називом „Догађаји на Балкану и у Персији“ такође истакао да је Русија 1849. године морала да игра улогу жандара против појединих европских земаља.

Било како било, револуција тада није прешла границу Руске империје. Режим Николаја I био је пољуљан када је цар преценио снагу сопствене државе у рату против Османлијског царства 1853-1856. године. Тада је он направио неколико катастрофалних грешака у процени и на крају доживео пораз, после чега су чак и конзервативно настројени лојални грађани Русије почели да сумњају у његов режим.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“