Зашто је расформирана тајна полиција руског царског режима?

Егор Ботман / Музей Гвардии, Санкт-Петербург / Public Domain
У очима савременика свемоћно Треће одељење, тајна полиција царског режима, било је скупина потказивача, чији је једини задатак било „гушење слобода“. И поред ове „пожељне“ репутације, оно је расформирано. Ево како се то догодило.
  • Пријавите се на наш Телеграм канал
  • Запратите нашу страницу на руској друштвеној мрежи Вконтакте
  • Пријавите се на нашу недељну мејлинг листу
  • Укључите у браузеру „Show notifications“ (дозволи обавештења) за наш сајт
  • Инсталирајте VPN сервис на свој рачунар и/или телефон како бисте имали приступ нашем сајту чак и ако он буде блокиран у вашој земљи

„Ситни трговац у Петербургу имао је предивног огромног мачка сибирске расе. Газда и његови суседи обожавали су мачка и чак је и градски позорник сваки пут прилазио да га помилује. Али мачак је одједном нестао, а продавац горко плакао због свог губитка. Два дана касније добио је радосну вест да је његов мачак виђен на скверу и да је тамо везан за врпцу, а немачки капетан брода га продаје за 25 рубаља сребра међу другим ретким животињама које је донео из иностранства. Продавац одлази до капетана и објашњава му ситуацију, али овај неће ништа ни да чује и као своје оправдање само понавља: 'Danzig, Danzig', док трговац одговара: 'Какав Данциг? – Није из Данцига, него је мој мачак, кога познаје читава пијаца', али тврдоглави Немац одбија да врати мачка. Тада је трговац појурио на пијацу и окупио неколико својих суседа и полицијског позорника. Поново на скверу почиње жестока свађа, али најзад уз помоћ других немачких бродских капетана, лажни власник враћа мачка правом газди“.

Тајни агенти као чувари морала 

Ова симпатична градска легенда тешко да би била забележена у историји да није било Трећег одељења личне канцеларије Његовог царског величанства, вечито будног ока руског владара. Ово око је својим погледом желело да обухвати животе свих поданика, од ситног продавца до кнеза. Агенти такве полиције брижљиво су сакупљали све градске интриге и зато су њени документи енциклопедија и богат извор података о руском животу. Међутим, у сећању народа Треће одељење је имало сасвим другачију репутацију.

14. децембра 1825. године представници угледних аристократских породица, који су касније ушли у историју као „декабристи“, покушали су да искористе застој у процедури преузимања престола, организују војну побуну и уклоне будућег цара Николаја I. Најдрскији међу њима предлагали су чак да се побије читава царска породица, али заштитници престола су били бројнији. Посебну улогу у разоткривању завере одиграо је херој рата против Наполеона и лични царев пријатељ генерал Александар Бенкендорф. На дан устанка командовао је јединицом државне војске, а затим био члан Истражне комисије у случају декабриста.

Гроф Александар Христофорович Бенкендорф, 1835.

Надахнут искуством легендарног Наполеоновог министра полиције Жозефа Фушеа, Бенкендорф је 1826. године предводио нови орган политичке истраге – Треће одељење личне канцеларије Његовог Царског Величанства. Осим тога, Бенкендорф је успоставио функцију шефа жандармерије (и лично је преузео) и 1827. године формира Посебни корпус жандармерије. Тако се руководство полиције и жандармерије нашло у рукама исте особе.

Кућа Кочубеја, некадашње седиште Трећег одељења личне канцеларије Његовог Царског Величанства, улица Фонтанка бр. 16, Санкт Петербург

Према замисли витешки настројеног Бенкендорфа, његово чедо је требало не само да чува трон, смирује побуне и искорењује опасна мишљења, него је пре свега требало да служи друштву. Наиме, његови задаци били су разоткривање проневера из државне касе и борба против злоупотребе положаја. „Довести глас страдалничког човечанства до царског престола и незаштићеног грађанина неодложно поставити под највишу заштиту цара господара“ – овај циљ је главни жандарм империје поставио пред својим потчињенима. Није случајно настала легенда о марамици коју је наводно Николај I поклонио Бенкендорфу као илустрацију постављених задатака: да њоме брише сузе несрећника.

Каква је репутација пратила Треће одељење 

Власти су покушавале да у своју службу привуку дојучерашње бунџије. Бенкендорф је песнику Александру Пушкину предложио да ступи у Треће одељење, а његовом брату Лаву у дивизион жандармерије. Међутим, аристократија није хрлила да прихвати ове позиве, с обзиром да су петорица декабриста обешени, а да су се њихови другови, такође чланови племићких породица, нашли заточени „у дубини сибирског стења“ (стихови из Пушкинове песме посвећене декабристима). Већ само та чињеница је нарушила репутацију одељења.

„Пушкин и Бенкендорф“, рад Александра Китајева

Осим тога, руско друштво је дубоко презирало полицијски посао. Ево шта је један савременик записао о Бенкендорфу и његовом најближем сараднику Леонтију Дубељтеу: „У то време свака реч изговорена у корист ове двојице могла је само да осрамоти њиховог заштитника, да навуче на њега оптужбе за сервилност према властима или блискост Трећем одељењу“. Наводно је и Бекендорфов ађутант одбио да му служи због страха од јавне осуде.

У прво време у Трећем одељењу је служило мање од 20 људи, док је у тренутку његове ликвидације 1880. године имало 72 запослених. Они су спроводили надзор над странцима, револуционарима, студентима и фалсификаторима, бавили се контраобавештајним радом и цензуром, писали извештаје о расположењу у друштву и о свим значајним догађајима на територији империје.

Имала је тајна полиција још једну неочекивану, али важну улогу: решавање породичних конфликата. Тако су, на пример, 1870. године жандармски потпуковник Кноп и његов шеф, начелних Трећег одељења гроф Петар Шувалов, заштитили жену чувеног сликара морских пејзажа Ивана Ајвазовског Јулију, коју је муж сурово тукао. Њихове примедбе биле су довољне да смире јарост неукротивог уметника и пруже безбедност његовој несрећној супрузи и њиховим ћеркама.

Униформе руске жандармерије, 1872.

Шта се на крају догодило са Трећим одељењем                          

Крајем 70-их година XIX веку Русију је захватио талас револуционарног терора, који Треће одељење није више могло да савлада. О том времену је некадашњи револуционар који је одустао од својих ранијих убеђења Лав Тихомиров записао: „Треће одељење се налазило у слабом и дезорганизованом стању. И тешко је било замислити беднију политичку полицију од њега. Таква полиција потпуно је одговарала завереницима; са њом они би могли, уз озбиљан план државног преврата, да направе чуда...“

Цара-ослободиоца револуционари су прогонили као дивљу звер: на Александра II извршен је 21 покушај убиства. 1880. године у јеку овог крвавог лова на цара, када је немоћ Трећег одељења постала сасвим очигледна, оно је укинуто и замењено Одељењем полиције у структури Министарства унутрашњих послова. Међутим, предузете мере нису могле да спасу цара и 1. марта 1881. године он је страдао од бомбе Игнатија Грињевицког. 

Убиство Александра II

 Са годинама револуционарни терор је добијао на снази у толикој мери да су новинске редакције унапред припремале некрологе за новоименоване губернаторе. У то доба је преузети позицију министра унутрашњих послова практично значио потписати себи смртну пресуду. Тако да наследници душебрижног Бенкендорфа, чиновници Одељења полиције, више нису имали ни времена ни снаге ни жеље за описивање ситних свакодневних догодовштина становника Империје, као што је прича о трговцу и његовом сибирском мачку.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“