Они који су гледали хорор филм „Успавана долина“ (1999) Тима Бертона се, наравно, сећају најупечатљивијег лика из овог остварења – злослутног „безглавог коњаника“ у тумачењу Кристофера Вокена. Према заплету филма, он је био један од хесенских најамника које је Велика Британија 1776. године довела да угуше устанак северноамеричких колонија. Хесенска кнежевина је у то време за одређену своту радо давала своју војску на коришћење различитим владарима.
Занимљиво је да се на месту немачког најамника могао наћи руски гренадир. Јер пре него што се обратио хесенском кнезу енглески краљ Џорџ III затражио је војну помоћ од царице Катарине II.
На лето 1775. године Енглези су постали свесни да их у Северној Америци очекује велики сукоб који захтева много људства. А „црвених мундира“ никако није било довољно. Наиме, Британија се одувек претежно ослањала на морнарицу и поседовала је релативно малобројну копнену војску, која је, поред тога, била распоређена по гарнизонима од Ирске до Африке и Карипских острва.
Лондон је из више разлога одлучио да додатне снаге затражи управо од Русије. Није прошло ни годину дана како су Руси победом окончали рат против Турака 1768-1774. Руска војска која се у овом рату одлично показала и даље је била веома бројна и борбено настројена.
Победа Катарине Друге у рату против Турске
Третьяковская галерея/ Public DomainПочетак великог енглеско-руског геостратешког сукоба познатог као „Велика игра“ лежао је још далеко у будућности и две велике силе су биле у добрим односима. Енглези су чак подржавали Русе у рату против Отоманске империје и сада су очекивали захвалност.
Најзад, Џорџу III је било познато како је Катарина II осетљива на покушаје узурпације монархистичке власти. Царица је управо била угушила велики устанак козака и сељака под вођством Јемељана Пугачова и краљ се надао да неће напустити „брата“ у сличној невољи.
Џорџ III
Birmingham Museum of Art/Public DomainУ јуну 1775. британски амбасадор Роберт Ганинг почео је пажљиво да испитује терен по питању проналажења подршке у Русији за гушење побуне. Веома га је обрадовао одговор шефа руске спољне политике Никите Пањина. Овај је амбасадора уверавао да је царица потпуно спремна да „Његовом Величанству пружи сваку помоћ, какву би могао пожелети, на начин који он сматра да је адекватан“.
Ганингу су на јесен из Лондона стигла детаљнија упутства. У свом писму амбасадору од 1. септембра државни секретар Северног одељења Хенри Ховард, гроф од Сафолка, наложио је да се руској царици јави да је „пожељно да тражена помоћ буде у виду 20.000 војника пешадије, научених на дисциплину, комплетно наоружаних и спремних да се чим се на пролеће покрене пловидба по Балтичком мору, упуте бродовима, који ће бити послати одавде и који ће затим већи део војске пребацити у Канаду, где ће ступити под команду британског команданта“.
Роберт Ганинг
Јавно власништвоОсим тога, Ганинг је добио писмо од краља, адресирано на Катарину II. У њему Џорџ III, изражавајући царици захвалност, ситуацију представио тако као да је управо она понудила да пошаље руске војнике на други континент: „Прихватам помоћ извесног дела Ваших снага коју сте понудили, што може бити неопходно због непокорности мојих поданика из америчких колонија“.
Наравно, учешће руских снага ће бити плаћено и требало је да цена буде одређена у наредној фази преговора. Међутим, како се испоставило, обећање руске царице да ће им пружити „сваку помоћ“ Енглези нису сасвим исправно схватили.
Катарина II је пажљиво пратила развој догађаја у Северној Америци. Она заиста није трпела покушаје рушења монархистичке власти, али је увиђала велику разлику између Пугачова и побуњеника у колонијама. Док је први отворено желео да заузме престо, представљајући се као преживели руски цар Петар III (кога је Катарина збацила с власти у преврату 1762. године и који је под мистериозним околностима након тога преминуо), други ни на који начин нису угрожавали ни краља Џорџа, ни владајућу династију.
Царица је била уверена да ће Велика Британија у будућности постати озбиљан геополитички супарник Русије и што више снаге она сада изгуби у северноамеричким проблемима, што више притом ослаби, то је за њену земљу било боље. Она нипошто није желела да Лондон своје колонијалне проблеме решава проливајући крв руских војника. Чак и ако је за ту крв спреман добро да плати.
Значајно питање је такође било како ће водеће европске државе, које су до тада већ биле добро упознате са енглеским захтевима, оценити слање експедиционог корпуса. Најзад, тежак рат против Турака и разорна побуна Пугачова оставили су на Русији трага и земљи је био потребан предах.
Катарина II
Јавно власништво„Тек што сам почела да уживам у миру и Ваше Величанство зна да је мојој империји потребан спокој“, одговорила је царица Џорџу III. „Такође Вам је познато у каквом стању излази армија, чак и победничка, из дугог и напорног рата по убиственој клими. Пре свега признајем да је рок од данас до пролећа сувише кратак чак и само за то да се моја војска одмори после претрпљених напора и доведе у потребан ред. Да не спомињем притом тешкоће које би настале приликом коришћења тако значајног корпуса на другој страни света, где би се он нашао под влашћу коју скоро не познаје и био скоро лишен свих односа са својим монархом, моја сопствена сигурност у мир који ме је стајао толиких напора, потпуно ми забрањује да у тако кратком року себе лишим значајног дела снага...“
Као алтернативно решење Енглезима је понуђено да се руске снаге пошаљу да заштите Хановер (посед Џорџа III на европском копну), што би му омогућило да Хановерце пошаље у Америку. Међутим, овај план није одговарао Лондону. После неуспеха мисије у Санкт Петербургу Ганинг је поднео оставку, а британске дипломате су се окренуле Хесенској кнежевини у потрази за војницима.
Чак ни после ове епизоде Енглези нису руску војску избрисали из својих планова. Главнокомандујући британском војском у Северној Америци лорд Вилијам Хау је 1777. године, изнервиран због недовољног појачања које му је стизало из Европе, записао да би корпус од десет хиљада борбено способних руских војника могао Великој Британији да гарантује успех у рату.
Лондон се још неколико пута обраћао Катарини II тражећи војну помоћ, али сваки пут је одбијен под различитим изговорима. „Oбрадовало нас је када смо из поузданих извора сазнали да су молбе и понуде Велике Британије руској царици одбачене са презиром“, записао је први председник САД Џорџ Вашингтон свом француском саборцу Жилберу Лафајету 1779. године.
Џорџ Вашингтон
Metropolitan Museum of Art/Public Domain1780. године Русија је издала декларацију о наоружаној неутралности која је прогласила да државе које не учествују у сукобу могу слободно да тргују са сваком од страна у сукобу. Убрзо су јој се придружиле Холандија, Шведска, Данска, Аустрија, Пруска и Португалија. Велика Британија је овај потез оценила као непријатељски.
Мада су симпатије Катарине II у конфликту биле на страни колониста, она, као опрезан и прагматичан политичар, није журила са признањем независности САД. Дипломатски односи између двеју земаља успостављени су тек 1809. године у време владавине омиљеног царичиног унука – Александра I.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
