Пет пријатеља руских императора

• Пријавите се на наш Телеграм канал
• Запратите нашу страницу на руској друштвеној мрежи Вконтакте
• Пријавите се на нашу недељну мејлинг листу
• Укључите у браузеру „Show notifications“ (дозволи обавештења) за наш сајт
• Инсталирајте VPN сервис на свој рачунар и/или телефон како бисте имали приступ нашем сајту чак и ако он буде блокиран у вашој земљи

Било је крајње једноставно доспети на списак личних непријатеља Ивана Грозног. И практично неизводљиво постати лични царев пријатељ. Пре Петра Првог на руском царском двору важило је правило „местничества“, (привилегованог заузимања службених дужности зависно од ранга племићког рода). Што је неко био на вишем положају, ближи је био цару: седео је са њим на гозбама, пратио га у лову, ишао са њим у парно купатило... У том периоду цар није имао слободу да бира пријатеље, него се, хтео – не хтео, морао „дружити“ са представницима најугледнијих племићких породица.

Петар Први је нарушио тај поредак, као и много тога другог. Он се још у младости дружио са странцима из Немачке Слободе, тј. колоније у Москви где су живели сви странци. И касније, у сваком узрасту, он је склапао познанство са сваким човеком, не обраћајући пажњу на статус. Главно му је било да тај човек „зна знање“.

Андреј Нартов (1693-1756), пријатељ Петра Великог

„Царев стругар“, како су га звали, Андреј Константинович Нартов, није ништа „дуговао“ Петру. Напротив, биће да је он сам нечим задужио цара. Нартов је, наиме, био изузетно добар механичар. Он је изумео струг и уједно је виртуозно умео да ради на њему. Цар је код Андреја „пекао“ занат, иако је овај пореклом био „обичан човек“.

Већ са 15 година Андреј се бавио стругарским занатом у Московској школи за математичке и наутичке науке коју је цар основао. Петар је 1718. године сазнао за Андрејев таленат и послао га на школовање у Европу, а када се Нартов вратио постављен је за руководиоца царског „стругарског кабинета“.

Била је то заправо радионица за коју је цар куповао најновије европске стругове, а Нартов их је проверавао. Стругарски кабинет се на Петровом двору налазио близу царских одаја, јер је цар волео да се одмара радећи на стругу. Нартовљев син Андреј Андрејевич је касније записао и издао очеве приче о Петру Великом. У њима је добро одражена херојска и иронична црта карактера руског императора.

„Господар, брусећи људску фигуру на стругарској махини, и весео што посао добро иде, упита механичара свога Нартова: ’Како брусим, шта кажеш?’ И кад Нартов одговори: ’Добро’, његово величанство рече: ’Ма јесте, Андреју, кости ја брусим одлично, али не могу тојагом да избрусим тврдоглавце“.

Или ово: „Код његовог величанства у стругарску радионицу допуштено беше да уђе [...] девојка Хамилтон, коју цар загрливши потапша по рамену, а затим рече: ’Добро је волети девојке, али не увек, Андреју, јер ћемо у противном заборавити занат’. После седе и поче да бруси“.

Андреј Нартов се није истицао префињеним манирима, па је после Петрове смрти удаљен са двора, али је наставио да ради као артиљеријски инжењер. Пред смрт је добио „генералски“ чин државног саветника. Умро је у Петербургу 1756. године.

Мавра Шувалова (1708-1759), пријатељица Јелисавете Петровне

Случај Мавре Јегоровне Шувалове класичан је пример када споредна дворска дама из свите велике кнегињице добије велику власт и буквално „господари ситуацијом“ у држави. Као 10-годишња девојчица Мавра Јегоровна је доспела у свиту Ане Петровне, ћерке првог императора. Мавра је припадала старом бољарском роду Шепељевих, али је она сама потицала из сиромашног огранка тог рода. Њен даљи рођак, генерал Дмитриј Шепељев, „средио“ јој је да добије место у принцезиној свити.

Ана Петровна се 1720. године удала за Карла Фридриха, војводу од Холштајн-Готропа. Њихов син ће касније постати император Петар III. Мавра Јегоровна је служила код младе принцезе и 1727. године је са њом и војводом отпутовала у Холштајн, у град Кил, где је постала војводина љубавница. „Војвода и Маврушка су се до краја срозали. Он ниједан дан не проведе код куће, воза се са њом по граду потпуно отворено, одлази са њом у госте и у позориште“, пожалила се Ана својој сестри, Јелисавети Петровној.

Јелисавета Петровна, будућа императорка, узела је Мавру Шепељову у своју свиту после сестрине смрти 1728. године. Мавра се вратила у Русију и постала најбоља Јелисаветина другарица. Живела је са њом у Москви, на имању Покровско-Рупцово, и била позната по томе што заједљивом шалом може да орасположи Јелисавету. Мавра је волела гозбе и картање. Удали су је 1738. за камерјункера Петра Шувалова који је учествовао у преврату 1741. године и довео Јелисавету Петровну на трон.

Од тада је познанство са Мавром Шуваловом било ствар великог престижа, јер она је била најбоља императоркина пријатељица, која јој је правила друштво у старомосковским забавама попут картања и чешања табана пред спавање.

Маврин муж је добио све највише ордење у држави и постао један од главних великодостојника империје. Мужевљев рођак Иван Иванович Шувалов, оснивач Московског универзитета, постао је царичин миљеник, а генерал Дмитриј Шепељев, који својевремено убацио Мавру Јегоровну у дворску свиту, постао је важна личност на двору и добио орден светог Андреја Првозваног.

Шувалова је била надмена према непознатим људима, а личне непријатеље је прогонила користећи своје везе. Са друге стране, управо захваљујући њој је род Шувалових од Јелисаветиног доба постао један од најугледнијих племићких родова у империји.

Јекатерина Дашкова (1743-1810), пријатељица Катарине Велике

Пријатељство велике кнегиње Катарине Алексејевне и кнегиње Јекатерине Воронцове (Дашкове) почело је на необичан начин. Дашкова је имала сестру Јелисавету, која је била љубавница Петра III. Он је проводио све време са њом, игноришући супругу. У време дворског преврата Јекатерина Дашкова је стала на Катаринину страну, јер је по свему судећи била свесна да бунтовна императорова супруга има одређену предност.

Дашкова је тада имала 19 година, била је самоуверена и носила мушки официрски мундир. Осећала се као на сцени историјског момента и могла је себи да приушти много тога, између осталог да упадне на заседање Сената и да се о нечему дошаптава са императорком. Можда је таква природа дружења проузроковала и њихово разилажење. После мужевљеве смрти 1764. године Дашкова се повукла из дворског живота. Отиснула се 1769. на велико пропутовање кроз Европу, где је примана као пријатељица руске императорке, упознала се са Волтером, Дидроом, Адамом Смитом и Бенџамином Френклином.

Када се 1782. вратила у Русију поново је успоставила добре односе са Катарином. Императорка је поверила Дашковој место ректора Петербуршке Академије наука. Убрзо затим је Јекатерина Романовна основала Императорску Руску академију чији је задатак био проучавање руског језика. Резултат њеног рада је Речник Академије руске у шест томова.

Последње године живота Дашкова је посветила просвети. На њену иницијативу је почело превођење највећих дела светске књижевности на руски језик. Јекатерина Дашкова се по учености надметала са Катарином Великом и била је један од највећих посленика руског просветитељства.

Александар Куракин (1752-1818), пријатељ Павла Првог

Никита Пањин, васпитач великог кнеза Павла Петровича, није имао деце. Васпитавао је унука своје сестре, кнеза Александра Куракина, који се од детињства дружио са великим кнезом. Куракин је стекао образовање у иностранству, а затим је пратио Павла Петровича на многим путовањима. Између осталог, путовао је са њим и у Берлин да тамо упознају будућу Павлову супругу Марију Фјодоровну.

Александар Куракин је важио за најсјајнијег руског аристократу. Лично је цар Светог римског царства Јосиф II окарактерисао Куракина као „човека љубазног, са манирима највишег друштва“. А у круговима европске аристократије Куракин је помињан као „бриљантни кнез“ због страсти према скупоценим украсима. Његови шешири, штапови, еполете и одело – све се сијало од злата и брилијаната.

Када се Павел зацарио, кнез Куракин је постао вицеканцелар. Он се можда уопште није разумео у управљање државом, али је био искусан великодостојник и завршавао је послове захваљујући искуству и ауторитету. Од 1808. до 1812. био је на челу амбасаде Русије у Француској, коју је напустио после Наполеоновог напада на Русију.

Постоји легенда да се 1810. у Паризу догодило нешто што је на крају проузроковало Куракинову смрт. Наиме, у току једног бала избио је пожар, а Куракин, као истински аристократа, није могао да напусти салу захваћену пламеном док најпре не изађу све даме. „Бриљантни кнез“ је буквално био окован у оделу извезену златом, па му је оно и спасло живот, али је ипак задобио тешке опекотине услед којих је изгубио здравље.

У последњим годинама живота патио је од гихта и других болести, али је и даље у Москви и Петербургу организовао раскошне балове. Био је масон високог ранга, па је због тога дао и завет безбрачности, али је за живота постао отац преко педесеторо ванбрачне деце.

Алексеј Толстој (1817-1875), пријатељ Александра II

Традиција васпитавања великих кнезова заједно са малим аристократама допринела је да друг будућег императора Александра II буде Алексеј Константинович Толстој, касније познати писац и аутор романа „Кнез Сребрни“. Алексеј Константинович је био рођак Лаву Толстоју. Када је имао 14 година, Алексеј је (заједно са другим младим аристократама) представљен царевићу Александру, који је тада имао 13 година. И они су остали дугогодишњи пријатељи.

Алексеј је фасцинирао царевића и читаво његово окружење својом великом снагом. Есцајг и жарач је могао да веже у чвор, лако је подизао престолонаследника и носио га на раменима, а једном се песничио и са самим императором Николајем Павловичем. Тај случај у својим мемоарима описује дворска дама Александра Росет. „Он је много забаван. Предложио је цару да одмере снаге. Његово величанство га упита: – Са мном? Ти заборављаш да сам ја јачи од тебе и много виши. – То није важно, ја се не бојим да одмерим снаге са сваким, ја сам веома јак, ја то знам“. Кад је добио дозволу да удара свом снагом, Алексеј се дуго борио са императором двометрашем. „Цар је једном руком одбијао нападе и с времена на време говорио: „Јак је овај дечачић, јак и окретан“. Приметивши најзад да се Алексеј много задихао, цар га подиже, пољуби и рече: „Свака част, јуначе!“

Алексеј Толстој се запослио у цивилној служби као чиновник, али је постао познат као писац, аутор приче „Вампир“ и коаутор познате књижевне мистификације „Козма Прутков“. Своје пријатељство са императором није користио за напредовање у каријери и откако је 1861. напустио службу ретко је долазио у Петербург. Додуше, једном је Алексеј Толстој написао императору Александру писмо са молбом да се храм светог Трифуна у Москви заштити од рушења. Александар Николајевич није одговорио на писмо.

Последње године живота Алексеј Толстој је посветио путовањима по Европи и књижевном раду. Његов најзначајнији роман „Кнез Сребрни“ појавио се 1863. године. Због хроничних главобоља од којих је патио када је зашао у године лекари су му прописали инјекције морфијума. Оне су проузроковале његову прерану смрт.