У мрачним дубинама људске свести: Језиве приче руских писаца

Виј, Николај Гогољ

Рекло би се да су Гогољеве „Мртве душе“ страшна књига, али само је наслов такав, а садржај уопште не припада том жанру. Гогољ је написао причу која се зове „Виј“ и заиста спада међу најјезивија дела руске књижевности. То је прича о ученику богословије чији је задатак био да у храму чува ковчег са телом младе покојнице. То би био рутински посао, али мртва девојка изненада устаје из ковчега и позива своје пријатеље вештице и демоне да се окупе. Најстрашнији и најгрознији је њихов предводник Виј. Гогољ има и друге језиве приче које нису толико често екранизоване као „Виј“. Међу њима су „Мајска ноћ или Утопљеница“ и „Страшна освета“. Али, оне су можда превише страшне.

Вампир, Алексеј Толстој

Руски критичари су добро прихватили ову готичку повест и сагледали у њој сложену и креативну причу са много нивоа. Радња почиње на балу коме присуствују вампири. Непознати човек говори главном јунаку да је лично био на сахрани појединих присутних гостију. На крају приче више нисте сигурни да ли су вампири стварност или плод оболеле маште главног јунака.

Алексеј Толстој је у младости написао и причу „Породица вампира“ чија се радња дешава у Србији. О њој смо већ писали на нашем порталу.

Кратке приче Леонида Андрејева

Андрејев је био један од најистакнутијих руских писаца. Није се бојао ниједне теме (чак ни приче о Јуди из потпуно другачијег угла). Његов хорор не потиче од злих сила него од људског лудила које може бити чак језивије од некаквог „бу“ у мраку, или од живих мртваца. Прича „Црвени смех“ говори о човеку кога је рат потпуно исцрпео и који прелази пустињу са својим пуком, почиње да халуцинира и верује да га свуда прати црвени сатански смех. Друга Андрејевљева језива прича је „Бездан“. Младић и девојка су шетали шумом и изгубили се. Срели су их локални бескућници и испребијали младића, а девојку стигли и силовали. Младић је затим пронашао девојку, живу али у несвести, и почео да губи разум љубећи је... Прича се завршава речима „И прогута га црни бездан”.

Псећа глава, Алексеј Иванов

Руски критичари за „Псећу главу“ кажу да је то Стивен Кинг у гостима код Алексеја Иванова. Три Московљанина долазе у удаљено село и у напуштеној цркви виде икону Светог Кристофера са псећом главом, а затим језивог демона, опет са псећом главом. Иванов је такође аутор романа „Географ пропио глобус“, „Злато бунта“ и других псеудоисторијских дела чија се радња дешава у Сибиру.

Прелазно доба, Ана Старобинец

Ана Старобинец је руска „краљица страве и ужаса“ и руски Стивен Кинг. Она пише приче од којих се коса диже на глави. „Прелазно доба“ је прича о мајци која налази дневник свога сина тинејџера. У дневнику дечак пише о томе како краљица мрава живи у његовом уму. Мајка открива лукави „краљичин” план да искористи дечаково тело и помоћу њега освоји човечанство. Мрави су на све стране и зато, ако имате фобију од мрава, саветујемо вам да ово не читате! Језиве приче Ане Старобинец имају различите форме: од фантазије и мистичних прича до футуристичких антиутопија попут романа „Онај који живи“.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!