„Стаљинова линија“ и 5 милиона црвеноармејаца: Како се СССР припремао за Други светски рат

• Пријавите се на наш Телеграм канал
• Запратите нашу страницу на руској друштвеној мрежи Вконтакте
• Пријавите се на нашу недељну мејлинг листу
• Укључите у браузеру „Show notifications“ (дозволи обавештења) за наш сајт
• Инсталирајте VPN сервис на свој рачунар и/или телефон како бисте имали приступ нашем сајту чак и ако он буде блокиран у вашој земљи

Совјетски Савез је практично од самог свог оснивања почео да се припрема за нови светски рат, јер је руководство земље сматрало да је он неизбежан. Велика конфронтација са капиталистичким Западом обећавала је да ће тај рат бити жесток, крвав и бескрупулозан.

Црвена армија је према совјетској војној доктрини имала задатак да издржи први непријатељски напад и да затим у пограничним борбама потуче непријатеља до ногу, после чега је требало да пређе у свеобухватну офанзиву, однесе одлучну победу и на тај начин обезбеди „великој породици вишенационалног народа“ да се „труди у миру“.

„На сваки непријатељски напад Савез Совјетских Социјалистичких Република ће одговорити разорним ударцем укупне моћи својих Оружаних снага...“, пише у Тактичком упутству Радничко-сељачке Црвене армије (РККА) из 1939. године: „Ако нам непријатељ наметне рат, Радничко-сељачка Црвена армија ће бити најофанзивнија од свих армија које су икада биле офанзивне. Водићемо нападачки рат и пренети га на територију непријатеља. Борбена дејства Црвене армије водиће се са циљем уништења непријатеља и његовог потпуног слома“.

Све зависи од кадрова

Савладавање препрека

Александр Устинов/russiainphoto.ru

После рушилачког Грађанског рата и интервенције страних сила модернизација Оружаних снага је била крајње важан, али веома тежак задатак. Успех у свеобухватној реформи и наоружавању армије у великој мери је постигнут захваљујући индустријализацији која је у СССР-у покренута 1929. године.

Управо због економских проблема Црвена армија је дуго била организована по принципу територијалне милиције, тј. војни обвезници су имали кратку локалну обуку, уз минималан број професионалних војних лица (углавном официра). У другој половини 1930-их у армију је уведен кадровски систем, што је коначно потврђено и Законом о општој војној обавези 1939. године.

Команданти Црвене армије на збору

Архив Андреја Малигина/russiainphoto.ru

Црвена армија је уочи Другог светског рата бројала 1,9 милиона људи, али је тај број брзо растао, тако да је у тренутку немачког напада на СССР већ имала 5 милиона војника. Интензивно су формиране нове јединице и формације. Ако се узме само број дивизија, њих је у почетку било 98, да би за кратко време тај број порастао на 303. У тако интензивном разрастању армије били су неизбежни организациони проблеми попут недовољног броја официра и опадања њиховог квалитета.

Војна парада на Црвеном тргу

Емануил Евзерихин/МАММ/МДФ/russiainphoto.ru

Крајње болан ударац официрским кадровима Црвене армије задале су и масовне репресије 1937-1938, у којима су на различите начине страдале десетине хиљада људи. Од петорице првих маршала Совјетског Савеза само су двојица доживела пролеће 1939. године.

Последице „великог терора“ су се изразито испољиле у току Зимског рата против Финске 1939-1940. године, који је крајње тешко пао совјетским трупама. После његовог завршетка у руководству Оружаних снага су извршене корените „рокаде“, а многи репресирани команданти су из затвора враћени у војску. Међу њима је био и будући маршал Константин Рокосовски.

„Чврст је наш оклоп и брзи су наши тенкови“

Парада јединица Црвене армије на Црвеном тргу током обележавања 20-годишњице Октобарске револуције

Музеј политичке историје Русије/russiainphoto.ru

Наоружавање Црвене армије оклопном техником у предратним годинама се одвијало великом брзином. Од 1939. до 1941. године број тенкова у Црвеној армији порастао је са 10.000 на 25.000 (укључујући и вежбовне тенкове), борбених авиона са 5.000 на 14.000 и артиљеријских оруђа са 34.000 на 91.000.

Међу најновијим моделима наоружања који су пристизали у јединице била је аутоматска пушка СВТ-40 конструктора Фјодора Токарева, као и аутомат Шпагина (ППШ-41), дивизијски топ калибра 76 мм, хаубица калибра 122 мм и противваздухопловни топ калибра 85 мм, а такође средњи тенк Т-34, тешки тенк КВ-2, ловачки авиони Јак-1 и МиГ-3, јуришни авион Ил-2 и бомбардер Пе-2.

Слање тенкова на фронт код Москве

Аркадиј Шајхет/russiainphoto.ru

И поред свега, у лето 1941. године проценат савремене технике у совјетским трупама још увек је био крајње низак, а често ни старе технике није било довољно. „Са горчином сам у походу гледао наше старе Т-26, БТ-5 и малобројне БТ-7, схватајући да они неће издржати дуготрајна борбена дејства. Да и не говорим о томе што је и то била тек трећина оног броја тенкова који нам је следовао“, написао је Рокосовски, командант 9. механизованог корпуса, сећајући се првих дана операције „Барбароса“.

Преглед авиона

Јевгениј Халдеј/МАММ/МДФ/russiainphoto.ru

Совјетско ратно ваздухопловство, на чији развој је 1940. године утрошено 40% војног буџета, на почетку конфликта је поседовало ловце МиГ-3 и ЛаГГ-3, и ти авиони по својим техничким карактеристикама нису били лошији од модела које је имао Луфтвафе. Међутим, њихова производња је 1941. године била тек у повоју, док су већину борбених авиона чинили стари модели.

Важну улогу у подизању одбрамбене моћи земље одиграли су ратни конфликти против Јапанаца и Финаца крајем 1930-их, из којих је војни врх извео исправне закључке. Тако је, између осталог, по завршетку Зимског рата у СССР-у вишеструко увећана производња минобацача и аутоматског стрељачког оружја чија улога је раније била потцењена.

„Стаљинова линија“

Историјско-културни комплекс „Стаљинова линија“

Bundesarchiv

Било је замишљено да вишемилионска и добро наоружана Црвена армија дочека непријатеља на припремљеним одбрамбеним положајима дуж границе Совјетског Савеза. Стога је 1928. године покренута изградња мреже утврђених рејона у Белорусији, Украјини, Псковској области и Карелији, која је касније постала позната као „Стаљинова линија“.

Сваки утврђени рејон је представљао систем међусобно повезаних упоришта размештених у правцу одакле се претпостављало да ће непријатељ напасти. Одбрамбене јединице су на тим местима имале на располагању митраљезе, противтенковску и укопану артиљерију.

Немачки војници на улазу у бункер Стаљинове линије који је уништен експлозијом, јул 1941.

Mondadori/Getty Images

Стаљинова линија је била дуга 1935 километара, што значи да је била двоструко дужа од француске Мажино линије, али је имала далеко мање борбених објеката од ње. С обзиром на велике раздаљине утврђени рејони нису имали готово никакву могуђност да координирају и синхронизују своја дејства.

Припајањем западне Украјине и западне Белорусије 1939, као и балтичких држава 1940. године совјетска граница је померена стотинама километара на запад, па је изградња „Стаљинове линије“ обустављена, а одбрамбени објекти су конзервирани.

Почела је изградња утврђених рејона на новој граници. Међутим, пред почетак операције „Барбароса“ било је завршено највише 20% нове одбрамбене линије, што никако није било довољно да се спречи напредовање непријатеља.

Стога су стари положаји на брзу руку поново оспособљени и они су у извесној мери одрадили свој посао. Чак и ако је војницима Црвене армије ту и тамо пошло за руком да на „Стаљиновој линији“ задрже Немце бар неколико дана, тиме су њихови другови добили драгоцено време да се повуку и избегну стезање обруча око њих.

На пример, Сабешки утврђени рејон се држао читавих десет дана. Непријатељ је успео да га освоји тек када му је пришао с леђа. Карелски утврђени рејон је, штавише, био једно од кључних упоришта одбране Лењинграда све до пробијања обруча 1944. године. Управо ту је заустављена финска армија која је са севера напредовала према граду.

Добити на времену

Совјетски лаки тенк Т-26 у пламену

Archive photo

И поред убрзаних припрема Совјетског Савеза за рат против нацистичке Немачке (а у његову неизбежност нико није ни сумњао), у тренутку када је рат почео још увек је постојала читава маса нерешених проблема.

Црвена армија је имала више тенкова и авиона од Вермахта и заиста је деловала импресивно, али сва та техника није била комплетирана у многим јединицама на терену. Такође је недостајало и средстава за вучу и транспорт, што је битно утицало на маневарске могућности.

Било је доста јединица које до почетка рата нису прошле одговарајућу обуку, нису биле уигране и патиле су од акутног недостатка млађих официра јер војне школе физички нису стизале да их припреме за потребе армије која се тако брзо увећавала. Свему томе треба додати и катастрофалне проблеме са радио-везом и лошом организацијом функционисања штабова и управљања трупама.

Уништени совјетски тенкови ХТ-130 и Т-34 Шестог механизованог корпуса и тела погинулих возача тенка

Archive photo

Совјетско руководство је у целини било свесно текућих проблема и зато се трудило да одложи почетак конфликта бар на годину дана. Граничарима и јединицама размештеним на граници било је наређено да ни случајно „не наседају на провокације“.

Стаљин је још у фебруару 1941. године у разговору са замеником народног комесара за одбрану Кирилом Мерецковом рекао: „До 1943. године, наравно, нећемо моћи да останемо ван рата. Увлаче нас мимо наше воље. Али није искључено да ћемо остати ван рата до 1942“. 

Било је планирано да се управо до 1942. године заврше многи програми реорганизације и наоружавања Копнених трупа, Ратног ваздухопловства и Ратне морнарице, и тај процес се у лето 1941. одвијао пуном паром. Совјетском Савезу је одлагање рата било крајње неопходно, али му није било суђено.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!