5 Американаца који су емигрирали у СССР током Велике депресије

1. Леон Закс (1918-1977)

Леон Закс је дошао у СССР када је имао само седам година. Његови родитељи су били из Руске империје, али је рођен у Канади. Године 1925. његов отац, комуниста, одлучио је да се одазове позиву СССР-а социјалистичким радницима целог света и пресели се у Москву. Леон је показао музички таленат већ са 4 године, када је почео да учи да свира виолину. Његови родитељи су били сиромашни, али су чинили све да подрже таленат свог сина. 

Леон Закс (стоји) са својим педагозима, Петром Стољарским (лево) и Давидом Ојстрахом

Архива

У Москви је, међутим, Леон могао бесплатно да учи и вежба виолину, захваљујући специјалној школарини за даровиту децу совјетске владе. „Закс је озбиљан и технички довољно усавршен музичар. Природан укус, ритмичко чуло, фин рад прстима су Саксове најбоље особине“, писале су о њему 1935. године московске дневне новине. До 1937. године уписао је Московски конзерваторијум, студирајући под надзором познатог виолинисте Давида Ојстраха. 

Леон Закс са својим ученицима музичке школе „Гњесини“

Архива

Године 1941. Леон Закс је позван у Совјетску армију и три године је служио у Централном дому симфонијског оркестра Црвене армије. У најтеже доба СССР-а Леон је упознао своју супругу, пијанисткињу Музу Денисову, са којом је имао двоје деце. После рата, Леон Закс је почео да ради у Бољшој театру и постао главни виолиниста његовог оркестра, као и његов концертни директор. Умро је 1977. на концертној турнеји по Грчкој. 

2. Лојд Патерсон (1911-1942)

Лојд Патерсон са сином Џејмсом

Из архиве Џејмса Патерсона

Лојд Патерсон је одрастао у Њујорку, где је студирао дизајн ентеријера, али је, због бујајућег расизма у САД, 1932. Патерсон отишао у СССР, државу која је пропагирала расну равноправност. У Москви је требало да учествује на снимању „Црно-белог“ филма о расним предрасудама. Иако је снимање на крају отказано, Патерсон је остао у Русији. 

Препоручујемо

Како је једна афроамеричка породица прешла пут од ропства до руског Холивуда

У Москви је Лојд упознао Веру Аралову, модног дизајнера и уметницу рођену у Украјини и ћерку совјетског војног обавештајца. Иако су власти СССР-а опрезно гледале на бракове са странцима, овде су направиле изузетак због Вериног оца. Патерсон и Аралова су имали троје деце. Радио је као дизајнер у Москви, а постао је и радио водитељ, један од ретких говорника енглеског на совјетском радију. 

Како је почео Други светски рат, Патерсонова породица је евакуисана у Сибир, али је он остао у Москви. Током једног од нацистичких бомбардовања Москве 1941. године, Патерсон је доживео потрес мозга. Евакуисан је у Сибир, где се поново окупио са породицом. Умро је годину дана касније у Комсомољску на Амуру. 

3. Маргарет Јефремова, рођена Ветлин (1907-2003)

Рођена у методистичкој породици из Њуарка, Маргарет је била сјајна у школи и на колеџу и постала наставница енглеског језика и књижевности. Затим је радила као професор у средњој школи у Медију, Пенсилванија, до 1932. Међутим, како је почела Велика депресија, Маргарет је постајала све више разочарана унутрашњом политиком САД и одлучила је да покуша да оде у СССР на годину дана. 

Маргарет Јефремова (Ветлин)

Архива

Маргарет је доспела у Нижњи Новгород где су у фабрици аутомобила многи амерички грађани радили и живели са својим породицама. Она је подучавала њихову децу. У Русији је упознала Андреја Јефремова, редитеља и блиског сарадника Константина Станиславског. Удала се за њега 1934, а годину дана касније добили су сина. 

Када је 1937. совјетска влада одлучила да странци који живе у СССР-у или морају да узму совјетско држављанство или да заувек напусте земљу, Маргарет је одлучила да остане и запослила се на Институту за стране језике у Москви. 

Међутим, била је присиљена од стране КГБ-а да извештава о својим и мужевљевим пријатељима и познаницима, што је често резултирало њиховим „нестанком“. Никада то није желела да ради, али су јој тајне службе стално претиле. Током Другог светског рата Маргарет је пратила свог мужа, који је организовао приредбе за совјетске војнике, често близу фронта.  

После рата Маргарет је почела да проучава руску књижевност. Касније ће објавити књигу о познатом драмском писцу Александру Островском. Написала је и „Руски пут“, књигу о њеним путовањима по СССР-у. После мужевљеве смрти 1968. године, Маргарет је размишљала о повратку у САД. КГБ јој је то дозволио. 

Њена ћерка и унук су се са њом преселили у Филаделфију, док је њен син остао у СССР-у, али су се он и његова породица поново придружили мајци седам година касније. Маргарет Ветлин умрла је 2003. у Западној Филаделфији. 

4. Оливер Џон Голден (1892-1940)

За разлику од многих других Афроамериканаца који потичу из породица берача памука, Оливер Голден је производњу памука учинио својим главним пољем рада. Његов отац је некада био роб, али је после ослобођења постао имућни земљорадник. Сам Оливер је студирао пољопривреду код другог афроамеричког научника, Џорџа Вашингтона Карвера. 

Оливер Џон Голден и Берта Бјалек

Архива

Године 1930. Џорџ Карвер је помогао Голдену да окупи групу црних пољопривредних научника и да их пошаље у СССР. Било их је 16 и Оливер је са супругом Бертом Бјалек, пољском емигранткињом, отишао у СССР. Прво у Лењинград, а затим – у Узбекистан. 

Голден је био свестан потенцијала индустрије памука у Узбекистану. Американци су такође схватали тежину посла на страшној врућини и желели су да помогну у развоју памучне индустрије у овој совјетској републици. 

Група научника је радила у Ташкенту, и након што су њихови првобитни уговори окончани, многи од њих су остали у Узбекистану. 

Голден је тамо и умро 1940. године, док је њега ћерка Лили Голден постала познати совјетски и руски историчар и заговорник права црнаца. 

5. Томас Зговио (1916-1997)

Баш као и Леон Закс, Томас Зговио је отишао у СССР за својим оцем комунистом. Године 1935. Џозеф Зговио је депортован из САД „као комунистички агитатор“. По доласку 19-годишњи Томас је поцепао амерички пасош. 

Желео је да настави сликарско школовање, али није примљен ни у једну уметничку школу у Москви. Радио је као илустратор часописа. 1937. године Џозеф је ухапшен. Разочаран у совјетски режим, Томас је отишао је у америчку амбасаду да покуша да поврати своје америчко држављанство, али га је НКВД ухапсио одмах по изласку из амбасаде. Тиме је започело његово дуго и мрачно путовање кроз совјетски систем ГУЛАГ-а. 

Томас Зговио

Архива

Томас није порицао своју жељу да напусти СССР, па је осуђен на принудни рад као друштвено опасан елемент. 

„Наш воз је кренуо из Москве 24. јуна увече. Био је то почетак путовања на исток које је требало да траје месец дана. Никада нећу заборавити тај тренутак. Седамдесет људи је почело да плаче“ – тако је Зговио описао полазак воза са осуђеницима за Владивосток. 

Као сликар, Зговио је неочекивано за њега постао важна личност у радним логорима. Култура затворских тетоважа је тада била веома важна у затворском систему, а Зговио је стално био заузет прављењем тетоважа. То му је бар мало улепшало живот у логору, јер је био под заштитом најопаснијих криминалаца. 

„Мртва тела у Долини смрти“, Томас Зговио

Кроз десетак година Зговио је ослобођен и дозвољено му је да се насели на Далеком истоку. Године 1956. успео је да се врати у Москву, а 1960. коначно се вратио у Америку, где је написао књигу „Драга Америко! Зашто сам се окренуо против комунизма“. Током свог боравка у логорима, Зговио је био сведок многих страхота и зверстава, које је описао и осудио у својој књизи. Његови извештаји су важан историјски извор у вези са тешким стањем у логорима на Далеком истоку после Другог светског рата. 

Томас Зговио је остатак живота провео у САД, оженио се и имао децу. Умро је 1997. у Меси у Аризони.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!