„Јурјева роса штити од урока, од седам болести“ – говорили су руски сељаци који су од давнина посебан значај придавали јутарњој роси, посебно на Јурјев дан (дан светог Георгија, односно светог Ђорђа, 23. априла по старом, а 6. маја по новом календару). Тога дана земља се, према веровању, први пут „отвара“ па се Јурјевска роса, „света водица“ паганских времена, сматрала лековитом. Сељаци су често молили свог сеоског попа или ђакона да се тог дана поваља рано ујутро по сеоској њиви, по озимим усевима „како би снопови били тешки“. „Ако би свештеници одбили то да учине, обарали би их на земљу и на силу котрљали“, пише историчарка Татјана Агапкина.
Јавно власништво
Поп и сељаци
Сеоски свештеник морао је да пронађе начин да живи у миру и слози са својом паством, својим суседима у селу. Притом су сами свештеници у другој половини XVIII века потицали искључиво из духовног сталежа – рукополагање грађана и сељака укинуто је указом Синода из 1774. године. Од шездесетих година XVIII века свештенство је било ослобођено свих плаћања и обавеза према држави осим вођења матичних књига о рођењима (крштењима), смртима и браковима. Међутим, духовно звање такође нисте могли да напустите по својој вољи.
Свештеници нису по свом избору били упућивани у различита села, него их је тамо по својој вољи постављао Свети Синод. Поп у селу је био по правилу дошљак и за њега је успостављање односа са паством био један од најтежих задатака.
Од свих становника села свештеник је уживао највеће поштовање, па и страхопоштовање. Сваки сељак је приликом сусрета с њим скидао капу, многи су тражили благослов. Поп је сељацима био потребан за много тога. Како у „Записима сеоског свештеника“ наводи протојереј Александар (Розанов) (1825 – 1895), сељак је „дању, посебно лети, заузет радовима и нема времена да позове свештеника код болесника; зато он по њега одлази најчешће ноћу, не обраћајући пажњу ни на какве временске услове.“
Одбити умрлом јелеосвећење није само страшан грех, него и грубо кршење црквених правила. Старим људима се често чини да овај свет напуштају прерано. Зато, објашњава отац Александар, „свештеник у свако доба дана и ноћи и по сваком времену треба да буде спреман за вршење светих тајни (крштење, јелеосвећење и друго), без обзира на било какву своју бољку. У сваком послу постоји одређени час за рад и одређени час за одмор. Код свештеника тога нема.“
Свештеник често није био богатији од сељака – његов основни приход такође је долазио од земљорадње. Плата сеоског свештенства, како је у свом чланку „Материјални положај парохијског свештенства крајем XIX – почетком ХХ века“ записала Јелена Панфилова, била је сасвим мизерна – „према такозваним 'просечној норми' свештеник је требало да добија 300 рубаља, ђакон 150 рубаља, а појац 100 рубаља годишње.“ Ради поређења, 1913. године плата обичног радника била је 20 рубаља месечно. Прерачунато у савремени новац, свештеник је добијао 30-80 хиљада рубаља годишње (40 000 до 110 000 динара), али чак и тај новац није увек стизао.
Свештеник је зато узимао новац за вршење обреда: молебан за здравље конкретне особе, помен, четрдесетодневни помен и тако даље. Висина плаћања није била одређена и зависила је од популарности свештеника међу парохијанима. Наравно, свештенику су се плаћала венчања и погреби, а ти приходи су били највећи.
Богата парохија имала је и богатог свештеника. Док су у имовински осредњим и сиромашним селима поп и попадија некад и сами обрађивали земљу, бавили се занатом, држали пчелињак. Неки свештеници су земљу која им је дата на коришћење давали сељацима на обраду, а за то од њих узимали „ругу“ – принос у намирницама. Уобичајени су били редовни поклони свештенику од села поводом великих празника, како хришћанских, тако паганских. У Курској губернији, на пример, био је распрострањен обичај „коледе“ свештеника – поп би обилазио куће током 12 светих дана од Божића до Богојављења и сакупљао поклоне у намирницама.
Третјаковска галерија
Сиромашан свештеник је, за разлику од богатог, имао читаво село уза себе. Истичући позитивне особине таквих свештеника, сељаци су говорили да се код попа може доћи у свако доба и по сваком времену, да је његова кућа најобичнија, сељачка. Ако човек не може по њега да пошаље коња, он ће и пешице доћи да исповеди болесника. Новац од сиротиње не узима, хоће да одслужи обред на вересију. Са њим се може попити чашица вотке, а децу учи Божјем закону. Међутим, држави и провинцијском племству, које је такође опслуживао сеоски свештеник, он је био потребан за још нешто.
Поп и држава
Почев од владавине Николаја I, свештеник добија нове обавезе. Власт у њему види агронома, сеоског учитеља, лекара. Сељаци, разочарани у врачеве, такође одлазе по савет свештенику. Наиме, до друге половине XIX века није било сеоских лекара. А поп је био писмен и читао је новине.
Свештеници су такође имали задатак да воде матичне књиге и, са развојем државне статистике, да обезбеђују властима различите податке – о броју рођених, о броју ванбрачне деце, о рођенима са телесним манама, о броју мушке и женске новорођенчади, о броју бракова, о неожењенима и неудатима, удовцима и удовицама и тако даље. Свештеник је требало да води рачуна о временским условима, да поседује барометре и термометре, да свакодневно о томе води белешке. У случају епидемије или помора стоке управо је свештеник требало да се побрине да се поштују епидемиолошке мере. Од њега се очекивало и да се брине о противпожарној безбедности, инсистирајући на томе да се у свакој кући налази кадица са водом и ведро с песком. Осим тога, свештеник је био једини сеоски психолог, са задатком да решава конфликте међу супружницима и комшијама. И свако је од попа очекивао да нађе времена и помогне му.
Ако би свештеник одбио да изврши задатке које му је поставила држава, жалба је упућивана духовној „консисторији“, што је био орган црквене управе, који је затим свештенику упућивао писмени налог са напоменом „за неодложно извршење“. Није имало никаквог смисла спорити се са руководством епархије, јер је епископ над свештенством имао већу власт него цар над својим чиновницима, и могао је лако да искључи пркосног попа из службе.
Третјаковска галерија
А шта ако би баћушки прекипело од непрекидних молби сељака и сталних задатака? Требало је још и да убеђује пијанце да не пију, а понекад и да их тера у њиву на посао – јер ако не буде приноса, спахија ће се прво жалити на попа. Строгом попу би одмах почели да пребацују: „ти, баћушка, само волиш од нас да узимаш новац и у њиву нас тераш, а молитву не читаш“.
Поп и паганство
За разлику од „доброг“ попа који је сељацима излазио у сусрет, посебно образовани свештеници који су строго поштовали црквени канон нису били популарни у народу. Такви свештеници били су против народне производње алкохола, борили су се против паганских обичаја и поштовања светог камења, дрвећа и другог. Тражили су од парохијана да знају молитве и обреде, строго су се односили према хуљењу на Бога.
Али чак и у том случају сматрало се за страшан грех ако неко вређа или грди свештеника.У народном сујеверју лик хришћанског пастира сједињен је са ликом древног врача. Сматрало се да поп који је рукоположен, који зна текстове и обреде, поседује посебну моћ, која му омогућава да утиче на животне догађаје. На то указује, између осталог, старо веровање у лош предзнак: „сусрет са духовним лицем, а посебно са свештеником, односи срећу или доноси несрећу на путу“. Чак и у песми Самуила Маршака „Предзнаци“, написаној 1949.године, девојчица Ваља каже да ће добити петицу на испиту ако не сретне свештеника у сокаку, јер је то лош предзнак.
Подсетимо, свештеник је у селу знао за свако рођење и смрт. Он је благословио бракове и крстио децу. Веровало се да је могао да „лечи“ молитвом. Имао је, дакле, све атрибуте врача или жреца, и зато су сељаци, обећавајући му богате дарове, молили и наговарали свештеника да учествује у многим старим паганским обредима, на пример, у споменутом ваљању по роси.
Иркутски обласни уметнички музеј „В.П. Сукачов“
„Обичај 'ваљања' свештеника није само одјек старог 'ваљања' врача као манифестација аграрне магије“ - пише познати филолог Александар Бобров у чланку „Ваљање по роси као паганска света тајна“ – „него и чињеница живе религијске полемике, насилног припајања представника друге, хришћанске вере паганским обредима који су наставили да егзистирају у народу“. И та чињеница није једина ове врсте.
Свештенику се приписивала способност да „отвара“ границе међу световима. Зато, ако је у селу нека жена имала тежак порођај, попа су молили да у цркви отвори царске двери како би порођај лакше протекао. Наравно, сељаци су могли да се обрате свештенику и ако су сматрали да је неко на њих бацио чини. „Строги“ поп би им одржао лекцију о сујеверју и прописао им епитимију, а „добар“ би прочитао молитве за „очишћење“ и пустио их с миром кућама.
Понекад су се попу обраћали чак и ради призивања кише. Веровало се, наиме, да свештеника с тим циљем треба полити водом или загњурити у реци (типична „симпатичка“ магија). Када би у селу умро вештац, онда би, како се овај не би повампирио, свештеника молили да присуствује чину забијања коца од јасике у покојника. Од свештеника би такође тражили да присуствује ископавању тела самоубица из земље и њиховом бацању у воду, што је био популаран обред против суше.
Наравно, руководство епархије могло је свештеника сурово да казни за учешће у таквим обредима, али зато му сељаци не би остајали дужни, наравно, ако би киша најзад пала и летина била добра. Уосталом, ако се то и не би десило, „таква је Божја воља“, рекао би поп, чији је главни задатак ипак био да у селу одржава мир и слогу.
- Пријавите се на наш Телеграм канал
- Запратите нашу страницу на руској друштвеној мрежи Вконтакте
- Пријавите се на нашу недељну мејлинг листу
- Укључите у браузеру „Show notifications“ (дозволи обавештења) за наш сајт
- Инсталирајте VPN сервис на свој рачунар и/или телефон како бисте имали приступ нашем сајту чак и ако он буде блокиран у вашој земљи