Адмирал Александар Васиљевич Колчак био је један од најистакнутијих непријатеља бољшевика током Грађанског рата у Русији, иако заправо није желео да се бави политиком. Он се почетком 20. века прославио као научник, океанограф и истраживач поларног подручја, да би у Првом светском рату догурао до команданта Црноморске флоте.
Поручник А.В. Колчак (трећи слева) са пратиоцима одлази на острво Белковски за време друге експедиције на броду „Зарја“.
Public domainДогађаји везани за револуцију 1917. годигне потпуно су преокренули живот војнопоморског официра, толико да је он постао челник Белог покрета, па чак и врховни владар Русије и једини човек са таквом титулом у хиљадугодишњој историји ове земље.
У марту 1917. године у Русији је свргнута аутократија и уместо ње је установљена Привремена влада. Колчак се у то време и даље бавио питањима везаним за морнарицу. У лето исте године он је као шеф руске војне мисије отпутовао у САД да се боље упозна са искуством америчких морнара. У Северној Америци му је стигла вест да је у новембру извршен бољшевички преврат.
Колчак у кабини „Зарје“.
Public domainАлександар Васиљевич се кући враћао преко Јапана и других земаља југоисточне Азије. Шокиран чињеницом да је Лењинова власт у марту 1918. године склопила са Немцима сепаратни Брест-Литовски мировни споразум по коме је Русија остала „краћа“ за око милион квадратних километара и 56 милиона становника, одустао је од повратка у отаџбину и одлучио да ступи у службу Велике Британије.
Међутим, Колчак је био сувише истакнута личност да би се могао склонити од свих догађаја негде у Месопотамију. У Русији је јачао антибољшевички бели покрет, а западне силе су се припремале за интервенцију, па су одлучиле да ангажују руског адмирала и укључе га у своје редове.
„Енглеска влада је нашла за сходно да мене искористи у Сибиру ради интереса савезника и Русије...“, написао је он у марту 1918. године из Сингапура својој жени Ани Тимирјовој са којом је живео у грађанском браку. После неуспешне сарадње са козачким атаманима Григором Семјоновом и Иваном Калмиковом на руском Далеком истоку Колчак се обрео у Сибиру.
Колчак међу војницима.
Legion MediaТоком лета је ову огромну територију захватио антибољшевички устанак. У Омску је основан „Директоријум“ који је сам себе прогласио за Привремену сверуску владу. Он је представљао интересе разнородних варијација белог покрета. Колчак је 5. новембра постављен за војног и поморског министра Директоријума.
„Он је једно велико и болесно дете, чисти идеалиста који робује осећању дуга и служења идеји и Русији...“ – тако је Колчака описао његов саборац, барон Алексеј Будберг. То „дете“ је, међутим, могло да покаже и зубе, па чак и окрутност, када је то било потребно.
Александар Васиљевич Колчак, поларни истраживач и командант Руске царске морнарице. Касније, један од вођа Беле армије.
Legion MediaВећ 18. новембра је војска свргнула слабашни Директоријум и предложила адмиралу да у своје руке преузме читаву војну и цивилну власт и да заузме дужност врховног владара Русије. Колчак је дао свој пристанак.
„Главни мој циљ је стварање убојите армије, победа над бољшевизмом и успостављање владивине закона и правног поретка како би народ неометано могао да изабере начин управљања државом по својој жељи и да оствари велике идеје слободе које се данас промовишу широм света“, речено је у првом званичном обраћању врховног владара народу: „Позивам вас, грађани, на јединство, на борбу против бољшевизма, на напор и жртве“.
Адмиралова личност је постала симбол јединства у Белом покрету, и то не само у Сибиру и на руском Далеком истоку, него и у другим регионима Русије где се водила борба против бољшевика. Власт врховног владара убрзо су признали и бели генерали на југу, северу и северозападу земље.
Бела армија за време Грађанског рата у Русији. На војној смотри: адмирал Колчак (десно), генерал Гајда (лево) и генерал Богословски (у средини).
Legion MediaСиле Антанте су пружале Колчаку војну помоћ али нису журиле да признају његов нарочити статус. „Очигледан циљ преврата је да се безмало парламентарна власт која је пет месеци управљала овим крајем замени војном диктатуром у руском маниру, тј. диктатуром која има исту власт какву је имао покојни цар... Јасно је да је то преврат који служи као припрема за рестаурацију“, са негодовањем је у свом дневнику записао припадник француске војне мисије Ж. Легра.
Ни Колчак ни његови министри, међутим, нису тада размишљали о обнављању монархије. Решавање тог питања, као и свих насушних питања унутрашње политике, одлагано је до коначне победе над бољшевицима. А дотле је адмиралову власт на терену спроводила углавном војска, не либећи се понекад и да сурово казни непослушне.
Управо та суровост Колчаковог режима била је један од главних узрока његовог пада. У јесен 1919. године адмирал је морао да се супротстави великој офанзиви Црвене армије, и уједно да гуши велике побуне у сопственој позадини.
Совјетски одреди су 15. новембра заузели Омск, главни град Белог Сибира. Колчак је већ био на путу за Иркутск када је сазнао да је у граду избио устанак и да је тамо власт заузео такозвани Политцентар, у коме су били уједињени представници партија есера и мењшевика.
Чешки импровизовани оклопни воз „Орлик“ пензанске групе. Уфа, јул 1918.
Public domainОбезбеђење воза врховног владара на прилазима Иркутску било је у рукама војника чехословачке легије под командом француског генерала Мориса Жанена. Ту јединицу је својевремено формирала још царска власт током Првог светског рата од заробљених Чеха и Словака. Било је планирано да легија напусти Русију и оде да ратује на Западни фронт, али је на крају постала један од главних актера Грађанског рата.
Жанен се нагодио са противничком страном да он и његова јединица безбедно прођу кроз град, с тим да Политцентру изруче Колчака, од кога више није било користи. Адмирал је тако остао без обезбеђења. Ухапшен је 15. јануара 1920. године на железичнкој станици у Иркутску заједно са председником Савета министара Виктором Пепељајевом.
Француски генерал Морис Жанен.
Public domainАлександар Васиљевич је још у децембру предосећао да се ближи трагичан расплет, па је издао наређење да се врховна сверуска власт преда генералу Антону Деникину који је комадновао белим трупама на југу земље. Овај је, међутим, и сам имао доста проблема на фронтовима, па је одбио ту титулу. „Претензије на ’сверуске’ размере биле би у то време потпуно неумесне, а власт би била фикција, док би веза између судбине Белог покрета са Југом уочи катастрофе била врло опасна у политичком смислу“, написао је касније Деникин у мемоарима.
Александар Васиљевич Колчак
Legion MediaАлександар Васиљевич Колчак стрељан је 7. фебруара 1920. године. Тако је он остао први и једини врховни владар Русије у њеној вишевековној историји.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу