Александар Колчак – једини човек са титулом „врховног владара“ у историји Русије

• Пријавите се на наш Телеграм канал
• Запратите нашу страницу на руској друштвеној мрежи Вконтакте
• Пријавите се на нашу недељну мејлинг листу
• Укључите у браузеру „Show notifications“ (дозволи обавештења) за наш сајт
• Инсталирајте VPN сервис на свој рачунар и/или телефон како бисте имали приступ нашем сајту чак и ако он буде блокиран у вашој земљи

Адмирал Александар Васиљевич Колчак био је један од најистакнутијих непријатеља бољшевика током Грађанског рата у Русији, иако заправо није желео да се бави политиком. Он се почетком 20. века прославио као научник, океанограф и истраживач поларног подручја, да би у Првом светском рату догурао до команданта Црноморске флоте.

Догађаји везани за револуцију 1917. годигне потпуно су преокренули живот војнопоморског официра, толико да је он постао челник Белог покрета, па чак и врховни владар Русије и једини човек са таквом титулом у хиљадугодишњој историји ове земље.

Пут до врха

У марту 1917. године у Русији је свргнута аутократија и уместо ње је установљена Привремена влада. Колчак се у то време и даље бавио питањима везаним за морнарицу. У лето исте године он је као шеф руске војне мисије отпутовао у САД да се боље упозна са искуством америчких морнара. У Северној Америци му је стигла вест да је у новембру извршен бољшевички преврат.

Александар Васиљевич се кући враћао преко Јапана и других земаља југоисточне Азије. Шокиран чињеницом да је Лењинова власт у марту 1918. године склопила са Немцима сепаратни Брест-Литовски мировни споразум по коме је Русија остала „краћа“ за око милион квадратних километара и 56 милиона становника, одустао је од повратка у отаџбину и одлучио да ступи у службу Велике Британије.

Међутим, Колчак је био сувише истакнута личност да би се могао склонити од свих догађаја негде у Месопотамију. У Русији је јачао антибољшевички бели покрет, а западне силе су се припремале за интервенцију, па су одлучиле да ангажују руског адмирала и укључе га у своје редове.

„Енглеска влада је нашла за сходно да мене искористи у Сибиру ради интереса савезника и Русије...“, написао је он у марту 1918. године из Сингапура својој жени Ани Тимирјовој са којом је живео у грађанском браку. После неуспешне сарадње са козачким атаманима Григором Семјоновом и Иваном Калмиковом на руском Далеком истоку Колчак се обрео у Сибиру.

Током лета је ову огромну територију захватио антибољшевички устанак. У Омску је основан „Директоријум“ који је сам себе прогласио за Привремену сверуску владу. Он је представљао интересе разнородних варијација белог покрета. Колчак је 5. новембра постављен за војног и поморског министра Директоријума.

Врховни владар Русије

„Он је једно велико и болесно дете, чисти идеалиста који робује осећању дуга и служења идеји и Русији...“ – тако је Колчака описао његов саборац, барон Алексеј Будберг. То „дете“ је, међутим, могло да покаже и зубе, па чак и окрутност, када је то било потребно.

Већ 18. новембра је војска свргнула слабашни Директоријум и предложила адмиралу да у своје руке преузме читаву војну и цивилну власт и да заузме дужност врховног владара Русије. Колчак је дао свој пристанак.

„Главни мој циљ је стварање убојите армије, победа над бољшевизмом и успостављање владивине закона и правног поретка како би народ неометано могао да изабере начин управљања државом по својој жељи и да оствари велике идеје слободе које се данас промовишу широм света“, речено је у првом званичном обраћању врховног владара народу: „Позивам вас, грађани, на јединство, на борбу против бољшевизма, на напор и жртве“.

Адмиралова личност је постала симбол јединства у Белом покрету, и то не само у Сибиру и на руском Далеком истоку, него и у другим регионима Русије где се водила борба против бољшевика. Власт врховног владара убрзо су признали и бели генерали на југу, северу и северозападу земље.

Силе Антанте су пружале Колчаку војну помоћ али нису журиле да признају његов нарочити статус. „Очигледан циљ преврата је да се безмало парламентарна власт која је пет месеци управљала овим крајем замени војном диктатуром у руском маниру, тј. диктатуром која има исту власт какву је имао покојни цар... Јасно је да је то преврат који служи као припрема за рестаурацију“, са негодовањем је у свом дневнику записао припадник француске војне мисије Ж. Легра.

Ни Колчак ни његови министри, међутим, нису тада размишљали о обнављању монархије. Решавање тог питања, као и свих насушних питања унутрашње политике, одлагано је до коначне победе над бољшевицима. А дотле је адмиралову власт на терену спроводила углавном војска, не либећи се понекад и да сурово казни непослушне.

Крај „врховног“ диктатора

Управо та суровост Колчаковог режима била је један од главних узрока његовог пада. У јесен 1919. године адмирал је морао да се супротстави великој офанзиви Црвене армије, и уједно да гуши велике побуне у сопственој позадини.

Совјетски одреди су 15. новембра заузели Омск, главни град Белог Сибира. Колчак је већ био на путу за Иркутск када је сазнао да је у граду избио устанак и да је тамо власт заузео такозвани Политцентар, у коме су били уједињени представници партија есера и мењшевика.

Обезбеђење воза врховног владара на прилазима Иркутску било је у рукама војника чехословачке легије под командом француског генерала Мориса Жанена. Ту јединицу је својевремено формирала још царска власт током Првог светског рата од заробљених Чеха и Словака. Било је планирано да легија напусти Русију и оде да ратује на Западни фронт, али је на крају постала један од главних актера Грађанског рата.

Жанен се нагодио са противничком страном да он и његова јединица безбедно прођу кроз град, с тим да Политцентру изруче Колчака, од кога више није било користи. Адмирал је тако остао без обезбеђења. Ухапшен је 15. јануара 1920. године на железичнкој станици у Иркутску заједно са председником Савета министара Виктором Пепељајевом.

Александар Васиљевич је још у децембру предосећао да се ближи трагичан расплет, па је издао наређење да се врховна сверуска власт преда генералу Антону Деникину који је комадновао белим трупама на југу земље. Овај је, међутим, и сам имао доста проблема на фронтовима, па је одбио ту титулу. „Претензије на ’сверуске’ размере биле би у то време потпуно неумесне, а власт би била фикција, док би веза између судбине Белог покрета са Југом уочи катастрофе била врло опасна у политичком смислу“, написао је касније Деникин у мемоарима.

Александар Васиљевич Колчак стрељан је 7. фебруара 1920. године. Тако је он остао први и једини врховни владар Русије у њеној вишевековној историји.