Седамдесетих година упадљив накит са крупним драгим камењем постао је масовна роба. Камење је притом било синтетички произведено. Ипак, у неким породицама такав совјетски накит се и данас преноси с колена на колено.
Такође, данас постоје продавнице које продају стари совјетски накит и бижутерију. Ма како чудно звучало, они су тражени, и то не само међу колекционарима. Неки људи и дан данас сматрају да је совјетско злато најквалитетније, а неке жене, опет, уживају у ретро дизајну и крупном блиставом камењу!
Са побољшањем животног стандарда у СССР-у шездесетих година постао је популаран златан накит са драгим камењем. Оно је, истину говорећи, било вештачки узгајано или синтетичко, али изгледало је готово као право, а понекад чак и боље. Совјетски научници су, наиме, драгуље успешно синтетизовали у лабораторијама, првобитно за потребе индустрије. Синтетички александрит и рубин коришћени су у производњи сатова и ласера. Затим је овај изум искоришћен у јувелирској производњи, захваљујући чему је скоро свака девојка имала накит са овим камењем.
Захваљујући синтетичком камењу, до краја седамдесетих развијена је масовна производња накита, али, нажалост, асортиман није био разноврстан. Модели произведени у различитим фабрикама били су потпуно идентични. На пример, широко заступљен модел накита са фианитом (познатим и као коцкасти циркон) била је „малина“ – кружно распоређено камење једнаке величине. Овакве минђуше производиле су се у Свердловској, Јереванској, Харковској и другим јувелирским фабрикама.
Младе девојке на поклон су обично добијале једноставније и ситније минђуше. Један од најпопуларнијих модела био је „тулипан“ украшен вештачким рубином или александритом. Пар оваквих минђуша имала је скоро свака жена. Алтернативе су биле златне минђуше без камења, декоративног облика.
Међу накитом за зреле жене такође су се могли наћи модели без камења. На пример, биле су врло популарне минђуше „Сударушка“ у облику преврнутог кокошника, као и минђуше у облику куглица.
Прстење се правило готово идентичног дизајна као минђуше и лако се уклапало са њима. Прстен-буренце са шарама називао се „чалма“. Постојао и исти такав прстен без шара и често је коришћен као бурма. Прстен са издуженим елипсастим украсом називао се „стонога“ због малих „ножица“ по ивицама.
Прстен „маркиз“ је био веома модеран модел у своје време, налик на „стоногу“, али са каменом. По популарности са њим се надметао прстен „паук“. Оба модела су се производила са камењем различитих боја.
Посебно елегантан модел масовне јувелирске производње био је прстен „Шахиња“ са чипкастом основом и крупним каменом.
Данас овакав накит није посебно вредан, али у неким породицама се ипак преноси с колена на колено. „Управо носим маминог 'паука' са рубином. Тата јој је с великом љубављу поклонио тај прстен убрзо после свадбе, мама га је брижно чувала, а данас, када маме више нема, тата га је поклонио мени. Волим и носим ту породичну драгоценост“, пише у коментарима корисница О.К. на тему совјетског накита.
Осим накита са вештачким камењем, доступни су били производи од полудрагог камења: малахита, ћилибара, тиркиза, корала. Од њих су се правили читави комплети. Посебно заступљен је био ћилибар, с обзиром да се у Калињинграду (Русија, око 1.100 километара од Москве) налази око 90% светских резерви овог камена. Накит од ћилибара патио је од истог недостатка као и накит од синтетичког камења. Био је веома једноличан.
„Када сам после распада СССР-а први пут посетила Пољску, била сам одушевљена невероватном разноликошћу и лепотом накита од ћилибара. Ћилибар је претежно долазио из Русије, али пољске мале радионице су од њега правиле права чуда и то по приступачним ценама“, каже Марина из Москве.
Као и прстење, привесци за ланчиће су се лако уклапали са минђушама. Наиме, исти дизајн је често мултиплициран у различитим комадима накита.
Огрлице су биле креативније. Прављене су од прозирног и обојеног стакла, као и од природног камена. Неке љубитељке моде комбиновале су истовремено неколико огрлица, добијајући тако својеврстан бохо-шик стил.
Сребрне наруквице украшаване су изрезбареним шарама. По облику су подсећале на прстен-буренце, док је величина могла да се подешава.
Совјетски брошеви су се одликовали великом разноврсношћу. Прављени су и са камењем, и са емајлом, али најомиљенији били су брошеви од стакла чешке фирме „Jablonex“. Ту су коришћене разнобојне имитације драгог камења, које су понекад покриване специјалним премазом, стварајући преливе дугиних боја.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
