Битка код Мира: Како су руски козаци потукли Наполеонове пољске улане

Пријавите се на наш Телеграм канал
Запратите нашу страницу на руској друштвеној мрежи Вконтакте
Пријавите се на нашу недељну мејлинг листу
Укључите у браузеру „Show notifications“ (дозволи обавештења) за наш сајт
Инсталирајте VPN сервис на свој рачунар и/или телефон како бисте имали приступ нашем сајту чак и ако он буде блокиран у вашој земљи

Трупе Наполеона Бонапарте су 24. јуна 1812. године ушле на територију Руске империје. Избегавајући одлучујућу битку две раздвојене руске армије су почеле да се повлаче у унутрашњост земље са намером да се касније поново споје. Њихово повлачење су покривали лако наоружани али веома мобилни козачки одреди.

Кнез Петар Багратион, командант Друге западне армије коју су у стопу пратиле трупе краља Вестфалије Жерома Бонапарте, Наполеоновог млађег брата, наредио је козачком атаману Матвеју Платову да заузме положаје код насеља Мир (данас у централној Белорусији) и да задржи непријатеља што дуже, док главнина не измакне Французима.

Платовљева коњица се 9. јула на подручју Мира ухватила у коштац са претходницом француских трупа, коју су чинили пољски улани из 4. дивизије лаке коњице генерала Александра Рожњецког. Тако је почео окршај у коме су руске јединице однеле прву победу у овом рату.

Заседа

Пољаци су спадали међу најоданије војнике Наполеонове мултинационалне „Велике армије“ јер су се надали да ће помоћу француског императора проширити своју државу до граница из 1772. године, када је извршена прва подела Пољско-литванске државне заједнице.

Козаци су пре битке већ стигли да се упознају са уланима. Наиме, 23. јуна, уочи инвазије француских трупа на Руску империју, три стотине Пољака је форсирало пограничну реку Неман ради извиђања терена. Ту их је одмах напала козачка патрола која се повукла после кратког окршаја.

Овога пута је Платов одлучио да против непријатеља примени омиљену козачку тактику замке. У сусрет непријатељу је послао мањи одред, а неколико стотина војника је сакрио у шуми дуж пута, док се он лично са главнином притајио близу Мира.

Приметивши непријатеља, козаци који су играли улогу „мамца“ нису ступили у окршај, него су почели да се повлаче према насељу, а улани су кренули да их гоне. Тамо је Пољаке чекала знатно бројнија Платовљева војска. Јединице у заседи су пропустиле непријатеља, а онда затвориле замку. Тако је нешто више од хиљаду пољских коњаника морало да се сукоби са три хиљаде козака.

Када је почео напад са свих страна улани су се успаничили и ускомешали. У помоћ су пожурили други пољски одреди који су управо прилазили бојном пољу, али су козаци и њих потукли. Непријатељ се повукао из Мира. Убијено је или рањено преко три стотине улана. Платов је изгубио неколико десетина људи.

„Рапортирам да смо однели победу, не много велику, али не баш и малу, јер се још није завршила, сада их гоним...“, известио је атаман Багратиона: „Има много заробљеника, у брзини нисам стигао да их пребројим и рапортирам. Код нас су, хвала Богу, до овог тренутка губици мали јер се нисмо препуцавали са непријатељем него смо сложно кренули у бој са џилитима (прим. – тако су козаци звали пикет – убодно копље на дугој мотки које је користила пешадија) и тако их брзо потукли не дозволивши им да отворе паљбу“.

Слом

Током ноћи су обе стране добиле појачање. Платов је намеравао да следећег јутра понови свој трик, тј. да поново намами непријатеља у замку, али су Пољаци, научени горким искуством, овога пута били обазривији. Рожњецки је заузео Мир када су се козаци повукли и одатле опрезно напредовао на југоисток, према граду Њесвижу, тј. у правцу којим је отишла Багратионова Друга западна армија.

Платов је наставио да покрива повлачење главнине. Напао је Седми улански пук који је био послат у извиђање, и убрзо је мањи окршај прерастао у велку битку у којој су обе стране убацивале у ватру све расположиве резерве. Поред козака против пољских улана су се борили Кијевски драгунски и Ахтирски хусарски пук.

„Пукови су се тако помешали у прашини на ораници да је та гомила прашине изгледала као облак који се винуо у небеса“, написао је касније коњички наредник 7. уланског пука Дмоховски: „Противници нису могли да разаберу своје и туђе војнике. Сви су викали: ’Ура! Ура!’ Најзад једни повикаше „Напшуд“ (Naprzód – „напред“ на пољском), а други „Вперјод“ („Вперёд“ – „напред“ на руском) и тек тако су препознали ко се где налази. Али у сабијеним колонама није се могло ни пуцати ни сећи, и зато, да не бисмо губили време, тукли смо непријатеља онако сељачки, песницама у бокове и длановима по врату, али тек када би ветар мало растерао прашину“.

Исход битке је одлучио напад на непријатељско крило који је извршила козачка бригада (3.500 сабаља) генерала Дмитрија Кутејњикова. Не издржавши притисак, улани су се дали у бекство. Већ се хватао мрак, а пристигло им је и појачање, што их је спасло од потпуног слома. На бојном пољу је остало да лежи око шест стотина пољских коњаника, док је у Платовљевим редовима било педесет погинулих и стотину рањених.

Успешна дејства козака успорила су напредовање француских трупа, и то је омогућило Другој армији да измакне потери и да се даље креће у правцу Прве западне армије Барклаја де Толија како би се сјединила са њом. „Ова сјајна битка је у одређеној мери пољуљала морал пољске коњице и кнезу Багратиону омогућила већу слободу кретања“, истакао је генерал Александар Бенкендорф.

Наполеон је намеравао да руске армије потуче једну по једну и због тога је био љут због пораза код Мира. То је био један од разлога што је императоров брат убрзо затим смењен и враћен у Вестфалију. Са друге стране, успех козака је подигао морал и борбени дух руске војске и учврстио веру руских војника у коначну победу.