Шта се носило у СССР-у током зиме (ФОТОГРАФИЈЕ)

• Пријавите се на наш Телеграм канал
• Запратите нашу страницу на руској друштвеној мрежи Вконтакте
• Пријавите се на нашу недељну мејлинг листу
• Укључите у браузеру „Show notifications“ (дозволи обавештења) за наш сајт
• Инсталирајте VPN сервис на свој рачунар и/или телефон како бисте имали приступ нашем сајту чак и ако он буде блокиран у вашој земљи

Током 1920-их и 1930-их већина житеља градова и села облачила се једноставно, па чак и помало „простачки“. Сви су носили танке капуте, ваљенке и „бурке“ (дуге огртаче од чоје). Убзо је ватник постао главно зимско одело. Ту ватирану проштепану јакну је било лако направити, она није била скупа и зато је помоћу ње могло бити решено питање одевања великог броја људи.

У Другом светском рату ватник се показао као идеално зимско одело за широке народне масе. Био је подједнако добар и на фронту, и у хладним фабричким халама, у експедицијама, у њиви и у походима. Цела земља је носила ватирану јакну – армија, студенти, радници, робијаши, градитељи, возачи и други слојеви становништва. У циљу додатне заштите од продорног хладног ветра штепане јакне су стезане у струку каишем или обичним канапом.

После рата, када је животни стандард почео да расте, цела земља је обукла тешке капуте.

Имућни људи по градовима су наручивали да им се сашије капут, и да се „оплемени“ крзненом крагном и капом од истог крзна. Људи са обичним примањима куповали су оно што се могло наћи у продавницама, а то је био стандардизовани капут са крагном од вештачког крзна.

Током 1950-их су постале модерне бунде. Ретко ко је могао приуштити себи бунду од правог крзна. То није важило за бунде од крзна младог јањета астраханске овце – оне су биле честе на врхунцу ове градске моде током 1950-их.

Понекад је мода била јача од здравог разума. Жене су током педесетих уз бунду од астраханског крзна или капут носиле на глави капице које су једва покривале теме. Московљани су им дали надимак „менингитис капице“ јер практично нису покривале потиљак тако да је вероватноћа упале мождане опне била прилично велика.

Али то су носиле жене које су пратиле моду. Већина је сматрала да главу од хладноће најбоље штити вунена марама. Те мараме много „боцкају“, али су прави спас у разним ситуацијама. Жене су их повезивале уместо капе, а ако морају да стоје на мразу, онда и око струка. У случају прехладе таква марама је ношена око врата или је стављана на груди (уз претходно утрљавање мелема).

Капа „ушанка“ је чувени симбол руске зиме. Она се мењала током неколико векова. Сељаци су зими најпре носили треух (он је покривао и главу и потиљак). Затим је у совјетско време ушанка постала део униформе Црвене армије, а током 1960-их ју је радо носио шеф државе Леонид Брежњев. Од тада комплетна партијска елита почиње да носи ушанке од крзна јелена и крзна астраганске јагњади.

За обичне совјетске грађане постојала је једноставнија варијанта – ушанка од зечијег крзна.

Мушкарци су у свим периодима носили капут или кратки капут са крзненим крагнама. Нарочито је била цењена крагна од крзна астраханске јагњади, кратко шишаног дабра или бизамског пацова.

Жене су као средство против смрзавања често користиле неколико слојева одеће. Све до 1970-их панталоне нису биле део женске гардеробе, осим као радничко одело, и то само у тешким физичким пословима.

Због тога су испод сукње или хаљине носиле комотан доњи веш са ногавицама до колена (од памука или вуне), а уз њих дебеле чарапе, и то понекад 2-3 пара један преко другог.

Теже је било решити питање обуће. Класичне ваљенке (топле чизме од ваљане овчије вуне) нису биле баш згодне за свакодневни градски живот, а добре чизме су биле скупе и доживљаване су као знак престижа. Ради таквих чизама жене су стајале у дугачким редовима испред продавница или су их набављале преко везе. Нарочито су биле цењене југословенске, румунске, мађарске и финске чизме. Оне нису прављене за велике мразеве, али су жене ради елеганције биле спремне да се жртвују и трпе хладноћу.

Једино су совјетска деца била увек топло одевена, јер је било уобичајено да се деци обезбеди вишеслојно одело: лаки доњи веш, лака блуза и преко ње топли џемпер, хулахопке и преко њих вунене хулахопке без стопала и плетене чарапе. Затим бунда или капут стегнут појасом у струку. На глави су носили лаку капу или мараму, а преко ње капу од природног или вештачког крзна. На ногама су често имали ваљенке, ређе чизмице.

Понекад је деци преко бундице или капутића пребацивана већ поменута вунена марама.

У тако гломазном оделу деца нису могла лако да се крећу, али је оно било идеално за дуге шетње или за санкање.

И наравно, деца су носила „варешке“ (рукавице са одвојеним палцем). Оне су биле пришивене на дугачку еластичну траку и провучене кроз рукаве бундице, тако да их је тешко било изгубити. Дешавало се, ипак, да и тако причвршћене рукавице остану негде у снегу...