„У мом детињству, седамдесетих-осамдесетих година, сваке године сам преко летњег распуста одлазила у посету код баке. И сваки пут би ме родитељи за то припремили. Објаснили би ми да никад и ни са ким не треба да разговарам о томе одакле долазим. А ако неко почне да ме испитује, треба одмах да прекинем разговор и побегнем. У мом сведочанству о рођењу и у мојој личној карти стоји да сам рођена у Чељабинску“, присећа се Надежда Кутепова у својој књизи „Тајне затворених градова“. Заправо, она је рођена у Снежинску, уралском „нуклеарном“ граду, затвореном још од совјетског доба.
Затворена насеља у СССР-у почела су да се појављују када је кренуо развој нуклеарног пројекта (1945-1953). Све што се односило на овај пројекат класификовано је као војна, а касније државна тајна. Чак и називи радиоактивних супстанци били су шифровани. Било је, наиме, забрањено коришћење речи као што су „плутонијум“ и „уранијум“.
Тек 1954. године уведени су јавни географски називи ових места. Имена су им додељивана по принципу „назив најближег насеља плус број поште“ и непрекидно су се мењала. На пример, град Саров у Нижегородској области до 1994. године називао се Горки-130, Арзамас-75 и Арзамас-16.
У личним документима становника – грађевинара, запослених у предузећима нуклеарне индустрије и чланова њихових породица – чак и после 1954. године није се наводило место где стварно живе, него центар локалне области. Грађани су потписивали документ о чувању поверљивих података.
Прва насеља су подизана уз предузећа нуклеарне индустрије приликом њихове изградње. Крајем четрдесетих и почетком педесетих уведени су посебни захтеви за места изградње нових комбината и фабрика. На пример, затворени градови претежно су се налазили далеко од копнених граница и европског дела земље (како би се смањила могућност ваздушних напада), у близини великог извора воде, на местима која су безбедна када се ради о сеизмичким, геолошким и хидролошким условима.
Изузетак је био Саров, за који се сматра да је основан 1706. године. Од почетка XVIII века ту се налазио мушки манастир Свето-Успенска Саратовска пустиња, широко познат захваљујући свом игуману, преподобном Серафиму Саровском. После револуције 1917. године манастир је ликвидиран, а у његовим грађевинама били су дечја радна комуна, затворска колонија, а затим лабораторија за физику.
Арзамас-16.
Николаj Мошков/ТАССКасније су затворени градови, као и предузећа нуклеарне индустрије, настајали и у европском делу СССР-а. Широм земље су оснивани и поред важних војних објеката.
Првобитно није било предвиђено да запослени напуштају територију ових градова. Стручњацима су зато одузимане личне карте. Одлазак се дозвољавао само у изузетним случајевима: смрт блиских рођака, неопходност хитне или специјалне медицинске помоћи, природне катастрофе. У сваком случају морали сте да покажете документе који потврђују неопходност одласка, да опишете маршруту путовања и потпишете документ о чувању поверљивих информација. За комуникацију изван града састављали су се измишљени биографски подаци.
Попуштање режима наступило је 1954. године, када је излазак из „зоне“ био дозвољен без претеране бирократије. 1957. године уведене су сталне пропуснице за становнике града. У почетку им је било дозвољено да град напуштају једном недељно, а у случају да се врате са закашњењем, пропусница им је могла бити одузета на три месеца.
Осим значајних ограничења, становници су имали и неке предности:
„Моја породица је одлучила да пређе у Краснодар-26, када су тати тамо понудили посао, а мама је била трудна. За време перестројке у СССР-у је владала несташица производа и пред продавницама су били огромни редови, а у овом затвореном граду полице су увек биле пуне“, присећа се једна корисница интернета.
После распада СССР-а списак затворених градова је објављен јавности. Од 1992. године њихов број се мењао и неки су се постепено „отварали“.
Данас у Русији постоји 38 затворених административно-територијалних јединица (према стању на дан 1. јануар 2021. године). У десет њих налазе се објекти нуклеарне индустрије, у три су предузећа ракетно-космичке индустрије, а 23 припадају војном ресору. У једном од њих налази се ласерски полигон, а у једном предузеће за изградњу сложених подземних објеката.
Ако желе да посете било које од ових насеља чак и руски држављани морају да добију дозволу. Међу оправданим разлозима могу бити блиске родбинске везе са становником насеља, пословно путовање или уговор о раду, као и посета јавних догађаја (конференција или такмичења). У осталим случајевима могу бити одбијени.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
