Како је противник бољшевика постао један од најбољих совјетских војсковођа

„Све одлуке су му промишљене, наређења кратка, али потпуно јасна. Увек је захтеван према себи и својим потчињенима, увек строг и принципијелан. Међу војницима, официрима и генералима на фронту ужива огроман ауторитет и поштовање“, овако је генерал Борис Бичевски описао маршала Совјетског Савеза Леонида Говорова. Генерал који је извојевао победе на северозападу СССР-а у Другом светском рату постао је легенда Црвене армије. Занимљиво је, међутим, да је овај изузетан војсковођа некада ратовао против исте те војске.

1918. године, када је на рушевинама Руске Империје беснео Грађански рат, Леонид Говоров је живео у малом граду Јелабуги недалеко од Казања. Иза себе је имао школовање у артиљеријској школи и кратку службу у војсци из које је демобилисан у чину заставника. Говоров није остао по страни конфликта. Прикључио се белогардејцима који су у септембру исте године заузели Јелабугу. Сам Леонид Александрович је касније тврдио да је био мобилисан.

Скоро годину дана Леонид Говоров је провео у саставу 8. Камске стрељачке дивизије Западне посебне армије, где је командовао артиљеријском батеријом. По наређењу од 13. јула 1919. године Врховни командант адмирал Александар Колчак га је именовао за потпоручника. Међутим, када су у новембру-децембру 1919. године белогардејци на истоку земље претрпели тежак пораз и почели да се повлаче на Урал, Говоров је одлучио да пређе на страну „црвених“.

Леонид Александрович је био један међу неколико хиљада белих официра који су прешли на страну Црвене армије. Бољшевици су високо ценили борбену спрему ових „војних стручњака“, али су донедавне непријатеље посебно држали на оку. Говоров се, желећи да стекне поверење руководства, самопрегорно и херојски борио против снага барона Врангела на југу Украјине и на Криму, двапут је рањен и чак одликован Орденом Црвене заставе.

Високо одликовање значајно је повећало поверење совјетског руководства према некадашњем белом официру, и Говоров је наставио да развија каријеру у Црвеној армији. Успео је чак да преживи период масовних репресија у СССР-у, познат као Велики терор. „Стаљин је у њему ценио професионалца, као и то што су Леонид Александрович и његова супруга били веома скромни људи“, сматра маршалов унук Алексеј Говоров. „Деда није волео никаква окупљања ни седељке, није се петљао у политику. Био је потпуно посвећен својим службеним обавезама, потпуно предат послу... То га је, очигледно, заштитило од репресија и сачувало му живот.“ 

Током совјетско-финског конфликта 1939-1940. године Говоров је као начелник штаба артиљерије совјетске 7. армије обавио велики посао на припреми пробоја Манерхајмове линије и организацији пробоја утврђеног рејона, за шта је одликован Орденом Црвене звезде. Упркос томе, нису му дозволили да постане члан Комунистичке партије (што ће се догодити тек 1942. године).

Приликом битке за Москву на јесен-зиму 1941. године 5. армија под његовом командом водила је тешке одбрамбене борбе западно од престонице у рејону Можајска и, издржавши притисак непријатеља, учествовала почетком децембра у масовној контраофанзиви совјетских снага. „У нашој одбрани Москве главно тежиште борбе против многобројних непријатељских тенкова пре свега је пало на артиљерију и самим тим су специјална знања и искуства Говорова посебно добили на значају“, истакао је тадашњи командант Западног фронта Георгиј Жуков. 

У априлу 1942. године Леонид Говоров је упућен у Лењинград под опсадом и читава његова активност наредних година била је везана за борбена дејства на северозападу Совјетског Савеза. На положају команданта Лењинградског фронта он не само што је измучени град претворио у несавладиву тврђаву, него је успео и да помоћу скромних ресурса припреми формацију снага способну да пробије непријатељску опсаду. То се коначно и догодило 18. јануара 1943. године приликом операције „Искра“ изведене заједно са Волховским фронтом. Годину дана касније Црвена армија је дефинитивно потиснула немачку војску даље од Лењинграда.

На лето 1944. године Леонид Александрович се вратио на Карелијску превлаку, која му је била добро позната из Зимског рата. Ту га је очекивао нови фински систем одбрамбених утврђења „Карелијски зид“, који је обухватао и делимично обновљену Манерхајмову линију.

„Говоров је одлучио да читаву операцију реализује напредујући 12 километара дневно! То је значило да појас од армираног бетона у позадини треба пробити скоро без заустављања и заузети Виборг 10-12 дана после почетка офанзиве. За време совјетско-финског рата 1939-1940. године за савладавање истог растојања било је потребно 100 дана“, присећао се Бичевски. После масовног ваздушног напада и артиљеријске припреме совјетска војска је кренула у јуриш. Двадесетог јуна, десет дана након почетка офанзиве, Виборг је заузет, а два дана раније генерал Говоров је добио чин маршала Совјетског Савеза.

Последње ратиште за Говорова је био Балтик. На крају рата ту се у западној Летонији још држала немачка група армија „Курландија“ под опсадом совјетске војске. Тек 9. маја 1945. године Леонид Александрович је прихватио капитулацију генерал-пуковника Карла Хилперта, на тај начин окончавши ослобађање територије Совјетског Савеза од непријатељских снага.