Како је изгледао ноћни живот у СССР-у?

Већина људи мисли да у Совјетском Савезу није било ноћног живота, али то није тачно. Ноћни клубови и барови заиста су почели масовно да се појављују тек крајем осамдесетих - почетком деведесетих, али су у другачијем облику постојали и раније.

Игранка педесетих година

Государственный исторический музей Южного Урала/russiainphoto.ru

Дискотеке са страним хитовима

Главни начин забаве за већину совјетских грађана биле су дискотеке. Међутим, оне се тешко могу убројати у прави „ноћни живот“, јер су обично радиле од 19 до 23 сата. Биле су отворене само викендом. Сам појам „дискотека“ у СССР-у је заживео тек седамдесетих, а пре тога су то биле „плесне вечери“ или „игранке“. У дискотекама се пре свега плесало. Ту није било ни бара ни бифеа. Неки су, међутим, са собом доносили алкохол, упркос забрани, и испијали га негде у прикрајку како их милиција која је чувала дискотеке не би приметила. Озбиљан разговор са органима реда следовао је посетиоцу дискотеке не само ако донесе алкохол, него и ако не плати улаз. Цена је била симболична, али неки су ипак радије прескакали ограду и шверцовали се.

Павел Сухарев/russiainphoto.ru

Још једно важно правило био је дрес-код. У дискотеку није могао да уђе нико у тренерци, па чак ни у свакодневној одећи. То је процењивала народна милиција (добровољци који су обилазили дискотеку заједно са милицијом или уместо ње), док су у дискотекама на факултетима тај задатак обављале групе чланова Комсомола.

Павел Сухарев/russiainphoto.ru

Диск-џокеји (данашњи диџејеви) нису пуштали само совјетску музику, него и стране извођаче: ABBA, Boney M, Eagles, Ricchie e Poveri, Smokie, Scorpions. Међутим, поједини извођачи и песме су били забрањени, а крајем осамдесетих уведена је чак квота за репертоар у дискотекама: 70% песама требало је да буду совјетске, 20% из совјетског блока, а само 10% из капиталистичких земаља. Неки организатори дискотека успевали су да избегну ова правила, али пуштање недозвољених песама могло је довести до затварања дискотеке.

Борис Кавашкин/ТАСС

Само за странце

У Совјетском Савезу су постојали и барови, али не за све. Они су се налазили у хотелима за стране туристе, што значи да је у њима плаћање било могуће само девизама. „У хотелима за стране туристе барови су били отворени до 4 ујутро. Тамо су примали само девизе. А како совјетски грађани нису могли да поседују страни новац, ако би се нашли у таквом бару, аутоматски би привукли пажњу специјалних служби. Мени се догодила следећа ситуација: допутовале су неке стране филмаџије и ја сам са њима седео у бару. На излазу ме заустављају и траже документе. Спасло ме је то што нисам ништа платио, него су ме частили“, присећа се човек који је у време СССР-а радио као преводилац и пратилац за стране туристе.

Всеволод Тарасевич/МАММ/МДФ/russiainphoto.ru

На таквим местима налазиле су се и девојке лаког морала. „Проституција је у СССР-у била забрањена. Све такве девојке су своје клијенте пријављивале специјалним службама и под тим условом имале могућност да се баве својим послом. У чувеном лењинградском ресторану 'Асторија' (постојао је у царско доба, а постоји и данас) била је девојка која је сваке вечери у поноћ долазила полупијана. Носила је незапаљену цигарету и мушкарци би јој пружили упаљач. А она их је процењивала погледом“, каже наш саговорник.

Александар Макаров/Sputnik

У ресторане при таквим хотелима могли су, за разлику од барова, да уђу и совјетски грађани и да плате рубљама. Али посету таквом ресторану ретко ко је могао себи да приушти, јер су цене биле врло високе. Чак су и неки странци радије бирали једноставније ресторане даље од центра града.

Всеволод Тарасевич/МАММ/МДФ/russiainphoto.ru

Једини бар за совјетске грађане

А ипак је у СССР-у постојао и бар за совјетске грађане. „Коктел-хол“ је основан 1938. године у Москви. Имао је два спрата и био саграђен по узору на западна места тог типа. На сцени се свирала музика која је изазивала неповерење и негодовање совјетских власти: џез, танго, фокстрот. На карти коктела било је око 500 назива. Сви коктели су се правили од домаћих пића, а као закуска сервирани су печени бадем са сољу, маслине и канапеи.

„Коктел-хол“

Архива

Главни посетиоци били су странци, дисиденти и „златна“ омладина. Обичан совјетски човек није жудео за западном културом, а осим тога, цене су биле превисоке. На пример, 1961. године један коктел је коштао 4 рубље и 10 копејака, а месечна карта за све врсте јавног превоза била је 6 рубаља.

У Стаљиново доба „Коктел-хол“ је био замка за дисиденте. Они су се тамо окупљали на једном месту, тако олакшавајући посао органима безбедности. 1968. године бар је затворен, а на његовом месту је отворена сладолеџиница. Исти такав бар је постојао у Кијеву, о њему у свом „Руском дневнику“ пише амерички писац Џон Стајнбек, који је 1947. године посетио СССР. Стајнбек се присећао да су сва пића имала укус гренадина – сирупа од нара. Због тог сирупа сви коктели су били црвене боје.

Б. Логинов/Sputnik

У то доба је барска култура била у прилично мери импровизована, јер су приступ страним рецептима и алкохолу имали само бармени из хотела за стране туристе. Рад у бару је постао права професија тек захваљујући ентузијасти Александру Кудрајвцеву. Он се сматра за првог совјетског бармена. 1978. године саставио је прву књигу рецепата за коктеле „Технологија припреме мешаних пића“, коју су могле да користе његове колеге.

Бар на пароброду „Тарас Шевченко“

Sputnik

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!