Како је изгледао ноћни живот у Москви деведесетих година?

У СССР-у није било ноћних клубова у савременом смислу. Постојале су дискотеке које су се организовале у Домовима културе. Тек деведесетих година у Москви су почели да се отварају ноћни клубови. Постепено су се појавили и у другим градовима, али Москва је била центар ноћног живота, јер је тамо било концентрисано највише новца. Међутим, „пионири“ ове индустрије би исто тако брзо стекли популарност као што би је и изгубили. Већи број клубова затворен је почетком двехиљадитих, не издржавши конкуренцију.

Забава за нове богаташе

После распада СССР-а велики део становништва изгубио је раније изворе прихода. И док се већина борила да преживи и тражила нове изворе зараде, појединци су почели нагло да се богате. Неки су успели да присвоје некадашњу државну имовину, неки су отворили сопствени бизнис и почели добро да зарађују. Било је и таквих који су се прикључили криминалном свету, у то доба све значајнијем сегменту друштва. 

Они који су се домогли „лаке лове“ тражили су начин да је потроше на забаван начин. У томе им је помагала клупска индустрија у повоју. Поједини криминални босови постали су спонзори нових клубова, док су њихове колеге у њима расипале новац.

„Титаник“, јануар 1997.

Учкин Александар/TASS

На опремање једног од најуспешнијих московских клубова из деведесетих година под називом „Титаник“, према речима организатора, потрошено је око 1,5 милиона долара. Из Енглеске је посебно донета најбоља музичка опрема, уместо поп музике пуштао се техно, а када се ради о светлосним ефектима, коришћени су ласерски зраци. Пошто је стекао популарност захваљујући оригиналном концепту, тематским забавама и најмодернијој музици, „Титаник“ је почео да добија рекламне уговоре од светских брендова. Међутим, већ 2000. године, не издржавши конкуренцију, клуб је уступио место новим популарним местима за излазак.

Made in Dance

Ноћни клубови, наравно, нису привлачили само мафијаше. На плесном подијуму могли сте да сретнете било кога. „Још није било дошло до друштвеног раслојавања. У најелитнијем клубу могли сте да видите Тању Дјаченко [ћерку председника Бориса Јељцина] и, на пример, Умара Џабраилова [руског предузетника]. Клуб је имао две VIP сале, просторије од четрдесетак метара квадратних, и ја сам без проблема могао да се нађем у њиховој непосредној близини. Притом обезбеђење ту није улазило!“ – присећа се један од некадашњих редовних посетилаца клуба.

Тинејџери нису тек тако могли да уђу на популарна места, јер често нису пролазили face control на улазу. Сувласница клуба „Ермитаж“ сликарка Светлана Викерс се присећала у једном интервјуу: „Сваки клуб је имао своје посетиоце, али у Ермитаж су долазили сви, мафијаши, бизнисмени, такозвана интелигенција и тинејџери. Последњима је било тешко да уђу у клуб, али једном су нашли рупу на крову, одмах изнад тоалета. И шта мислите да су урадили? Улазили су кроз ту рупу и падали право на главе оних који су чекали у реду за тоалет.“

Пуцњаве, туче и геј-клубови

Made in Dance

Ватрено оружје које је известан део посетилаца деведестих година увек носио са собом морали су да оставе на улазу, али то правилу нису сви поштовали. Познаници власника могли су да уђу у клуб са оружјем, а много лакше је било доћи у сукоб, него га избећи. „Ако неко некога гурне раменом, стане му на ногу, а не извини се, ваде се ножеви или почиње пуцњава. Могли сте да настрадате буквално за било шта – за погрешно упућен поглед, за лоше изговорено извињење – буквално за било шта. Када би пуцњава почела, обезбеђење клуба би само легло на под“, присећа се један од сталних посетилаца клубова.

Учесници ових обрачуна крајње ретко су одговарали за своје понашање, као и дилери дроге и њихови клијенти. „Наркотици су у клубовима циркулисали потпуно слободно, а ако би продавац и био ухваћен, увек је могао да потплати неког и да га пусте“, додаје саговорник.

Клубови су такође били место за познанства одређене врсте. „Постојао је један казино-ресторан 'Метелица'. Код бара су седеле девојке одређене професије и одмах се договарале са клијентима“, каже бивши посетилац оваквих места.

Made in Dance

1993. године у Русији је укинуто кривично гоњење људи због истополних односа и у Москви су почели да се отварају геј-клубови. Међу њима су били „Шанса“, некада један од десет најбољих геј-клубова на свету, „Три мајмуна“ и „Централна станица“. У њима је фејсконтрола била строжа него у другим клубовима, како се не би ушуњали хомофоби. Али да не би финансијски пропали власници су морали унутра да пуштају и посетиоце које нису познавали. Тако би се унутра људи нашли и грешком, присећа се наш саговорник: „Већ сам прилично попио и са другарицом сам отишао у неки клуб у близини Таганке. Она ми није рекла о каквом се клубу ради, а мени је већ било сасвим свеједно. Стижемо, ја се некако довучем до тоалета, перем руке, а поред мене стоји мушкарац и ставља руж на усне. Укочио сам се, ништа не схватам, гледам га избезумљено. Он то опажа, не схвата шта ми је, и одједном 'сконта': пружа му руж и каже: 'Хоћеш?'“

Ексклузивност, гламур и сумрак епохе

„Черри“, 1993.

Христофоров Валериј/TASS

Крајем деведесетих све се променило: уместо људи са оружјем и новцем појавили су се људи без оружја, али са новцем. Тада су отворени клубови „Zeppelin”, „XIII”, „Џез-кафе“ и „Галерија“. „У Галерији су се просто иживљавали над људима, намерно их држећи да стоје у редовима. Тада се већ осећало друштвено раслојавање, појавила су се претенциозна, елитна места. Нека су популарност стекла управо захваљујући својој ексклузивности. Имао сам познаника, на пример, који је тада возио поршеа са фризираним мотором, одлазио у Швајцарску, а ипак га нису пустили у тај клуб. Зато је његова жена тамо отишла дању, тражила менаџера и наговарала га да увече пусте њеног мужа у клуб. У Гаражи је била иста ситуација: излази дотерани пар из мерцедеса са телохранитељима, а фејсконтролори им кажу: А имате ли нашу карту?“ – присећа се један од посетилаца клуба.

Каприциозност у избору клијената довела је до финансијске пропасти многих. Елитни клубови су почели да се затварају већ почетком двехиљадитих. Наш саговорник се присећа да су љубитељи забаве прелазила на нова места, док су судбине ранијих клабера биле различите. „Била је, мислим, 2003. година, није више било ни Цепелина, ни Галерије, ни Гараже. У Тверској улици је отворен неки кафић где су ме позвали стари познаници. Срео сам тамо моју стару познаницу из клубова, којој сам некада дао 300 долара и одвраћао је од одвратних вештачких ноктију. А она се до тог времена већ удала за неког олигарха и већи део времена проводила у Лондону. Једна од могућих трансформација.“

Данас клупска индустрија у Русији цвета. У већини градова, а посебно у Москви, могу се наћи места за сваки укус и сваки џеп. Али, упркос свој разноврсности, ова места нису ни налик на клубове из деведестих. Ноћни живот је постао знатно безбеднији и цивилизованији.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!