Популарни термин се односи на период руске историје који је започео распадом Совјетског Савеза 1991. године и трајао до самог краја 1990-их. Уопштено говорећи, овај период су карактерисале велике промене у политичкој, социјалној и економској политици државе, које су заједно имале велики утицај на животе Руса у целини.
Промене су биле толико брзе и свеприсутне да милиони људи нису успели да се правилно прилагоде новим условима. Други су, напротив, могли да искористе могућности које нису постојале само неколико година пре. Укратко, период од 1991. до 1999. значио је осиромашење и безнађе за милионе несрећних Руса, али и златну прилику за оне који су умели да се брзо прилагоде новој ери.
Када се неефикасни совјетски систем срушио 1991. године, нова руска влада се суочила са огромним задатком: како да трансформише стари совјетски политички и економски систем у модеран.
Влада коју је поставио први председник Русије Борис Јељцин имала је решење. Предлагали су либерализацију и тржишне реформе социјалистичке привреде. Укратко, влада је планирала да прекине сваку контролу над привредом: либерализује цене, драстично смањи учешће државе у привреди, покрене приватизацију државне имовине, смањи државну потрошњу и, у суштини, пусти људе да зарађују за себе.
У пракси, међутим, ове мере су имале многе негативне последице. Као прво, либерализација цена довела је до неконтролисане инфлације, која је преко ноћи девалвирала штедњу већине људи.
Типична прича тог доба била је да је новац који су људи штедели за аутомобил био довољан само за куповину зимског капута или сличног релативно јефтиног предмета. Поред тога, многа предузећа су једноставно престала да исплаћују плате радницима. Затечени овим тешким околностима, људи нису имали избора осим да пронађу излаз. Ту се појавио „дивљи“ фактор.
Либерализација привреде и отворене границе отвориле су обиље могућности за пословање. Осим тога, нова руска влада је легализовала приватни бизнис који је у СССР-у био забрањен.
Многи људи су се упустили у ову сферу надајући се да ће остварити прилику живота. И многи су успели да то учине. Међутим, постојао је проблем: слаба држава није могла да обезбеди одговарајућу заштиту и владавину закона који су били потребни за пословање привредника без страха да ће све изгубити преко ноћи.
Заиста, многи су изгубили своје успешне послове због криминалних група које су настојале да искористе богате, али незаштићене предузетнике како би максимизирали сопствени приход. Криминалне групе су упадале у предузећа и насилно их преузимале од претходних власника.
У страху од губитка имовине, привредници су радо тражили заштиту од организованог криминала у замену за редовна плаћања. Често су се сукобљавали интереси разних банди изазивајући насилне сукобе на улицама већине руских градова.
Људи би се обогатили и умирали у трен ока. Ова непредвидљивост и хаос су главни разлози што су се деведесете у Русији називале „дивљим“.
У овим околностима, наручена убиства и атентати су постали широко распрострањени. Поред елитних убица који су се прославили убивши десетине људи током своје каријере, многим обичним људима је извршење наручених убистава постало професија.
„Убиј или буди убијен“ постао је водећи принцип за многе предузетнике и бандите у стању безакоња које је настало након распада Совјетског Савеза. Свако ко је имао среће да добро зарађује током 1990-их у Русији ходао је са метафоричком метом на леђима.
Да бисмо разумели размере тога, око 32.000 случајева убистава отварано је сваке године у Русији током 1990-их; до 1.500 њих су била наручена убиства. Друштво је било подељено на „ловце“ и „плен“, чиме су груба сила и лични интерес постали једини начин да се заради новац и преживи.
Ситан криминал међу тинејџерима је такође био широко распрострањен, што је представљало плодно тло за неке од њих да се за неколико година претворе у озбиљне криминалце.
Поред тога, лажне пирамиде попут „МММ“ наносиле су штету финансијски несофистицираној популацији, која је слепо улагала у Понзи шеме и изгубила своју уштеђевину у трен ока.
Изненађујуће, било је и неких позитивних аспеката у „дивљим 1990-им“. Углавном, људи су имали дашак свежег ваздуха након загушљиве ере стагнације у СССР-у. Одједном је нестала цензура и људи су имали прилику да гледају бразилске и мексичке сапунице, док су деца први пут осетила укус америчких цртаних филмова.
Страна роба као што су фармерке, жваке, Денди, Сега, Лего, Барби и други страни брендови постали су доступни, али скупи. Холивудски филмови са назалним гласовним преводом постали су заштитни знак 1990-их у Русији за многе људе.
Глобално гледано, 1990-те су донеле невиђени ниво политичке слободе и демократије у Совјетском Савезу. То је било време када је слободна штампа у Русији узимала маха и људи су имали истинску прилику да искористе своје право да бирају своје представнике, као и да протестују против политике са којом се не слажу, а којих је, у најмању руку, било много.
Упркос свим негативним аспектима „дивљих 1990-их“ у Русији, има много људи који се са носталгијом сећају овог периода.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
