Рекло би се шта је то изузетно у куповини одеће и обуће. Тржних центара и служби за доставу онлајн продавница данас има више него, рецимо, музеја и позоришта. Међутим, за житеље постсовјетског простора у не тако давној прошлости, по историјским мерилима, све то било је недоступно.
Куповало се оно чега је било у државним продавницама, уз чекање у редовима, рецимо, за југословенске чизме, или на „црно“ код шверцера. Крајем осамдесетих година СССР се отворио за излазак својих грађана из земље, а затим је дозвољена и слободна трговина. Совјетски туристи домогли су се иностранства, купујући све на шта би набасали, од презерватива и кобасица до крема и миксера. Препродавци нису носили ствари у великим коферима него у огромним јефтиним карираним меканим путним торбама. А после неколико година, када је СССР престао да постоји, а бивше републике потонуле у тешку економску кризу, трговина иностраном робом постала је спас за многе људе који су изгубили посао.
„Моја мајка је у Совјетском Савезу радила као инжењер, имала је стабилна примања и јасне планове за живот“, каже на форуму интернет корисница из Русије. „А онда су дошле деведесете, које је она преживела потпуно средњестатистички, губитак посла, препродаја, повратак уобичајеном животу. Њој су деведесете остале уписане у сећању као прве године када је слободно удахнула ваздух и почела да прави планове за будућност. Мада сви њени познаници нису преживели то доба“, навела је она.
После распада СССР-а заиста много људи остало је без посла. Државна предузећа једноставно нису имала за плате или су их исплаћивали у виду својих производа. Имајући у виду велики број фабрика на којима је почивао живот читавих градова размере сиромаштва тешко да су могле да буду предимензиониране. Дојучерашњи наставници, лекари и инжењери били су принуђени да траже нове начине за зараду. Један од њих била је пијачна трговина робом из иностранства.
Најједноставније је било, наравно, становницима пограничних делова, па се тако из Украјине, Белорусије и западног дела Русије путовало у Пољску, Немачку, Чехословачку и даље по целој Европи. Из Лењинградске области ишло се у Финску. Становници Далеког истока куповали су робу у кинеским градовима.
Истинска мека за препродавце из Русије била је Турска. Квалитет ствари из Турске деведесетих година прошлог века био је на врло високом нивоу, материјали, обућа, козметика, служили су годинама, а цене нису биле високе.
Доносило се колико се могло, о прекорачењу тежине нико није размишљао, а ни авиопревозници нису имали ригорозна правила. Торбама које нису улазиле у пртљажни простор, био је закрчен пролаз у авиону. Посада је за такве ствари имала пуно разумевање, а и неки међу њима бавили су се препродајом.
Неки људи бавили су се организовањем таквих „путовања“. Они су организовали такозване шопинг туре бродовима, возовима и аутобусима. Групе препродаваца вођене су по магацинима, фабрикама и продавница како би могли да купе на велико све што им је потребно, а затаим развожене по кућама.
Треба рећи да очекиване романтике у професији препродавца уопште није било. Требало је наћи новац за путовање и куповину робе (најчешће су биле у питању позајмице од познаника), вући гомиле торби, а затим продавати на отвореној пијаци и онда када време није било ни мало наклоњено. Приход је могао да буде минималан.
Деведесетих су још увек важила ограничења на изношење девиза из бивших совјетских република, па је тако из Русије могло да се изнесе највише 700 долара. Зато су препродавци у иностранство носили ствари које су могле да се продају као што су били совјетски фотоапарати, накит или алкохол, а за добијени новац куповали робу.
„Многи од нас носили су у Кину совјетске капе. Оне су коштале по седам рубаља, а Кинези би две капе радо мењали за пар дубоких ципела које су у тржном центру на стадиону Лужњики могле да се продају за две хиљаде, каже бивши препродавац Андреј. „Прелазили смо границу стављајући седам капа на главу, једну на другу, и облачећи по три капута. Цариник се нервирао, а ти му објашњавао да ти је хладно, и он ти ништа није могао“.
Неки су са собом водили помоћнике, како би изнели што више девиза.
Ствари су продаване на пијацама, у сваком великом граду постојала је бар једна, као и на тезгама у којима сте могли да нађете све што пожелите. У Москви је најпознатије такво место био стадион Лужњики, чије су све трибине биле претворене у малопродајне објекте, затим Черкизовски, и још десетак мањих. Поред стандардних купаца, било је и накупаца из других региона у земљи којима је више одговарало да робу довезу из главног града, него да путују у иностранство. Средином деведесетих масовно су почели да долазе емигранти из Азије са својом робом.
Лужники
Валериj Христофоров/ТАССПолако таква трговина постајала је све мање профитабилна, држава је уводила нова царинска правила, авио компаније ограначавале тежину пртљага, а градске власти пијачну трговину покушавале да узму под своју контролу.
Тамо су цветали криминал и нехигијена. Поред тога 1988. године у позадини економске кризе дошло је до колапса рубље, а многи предузетници, са дуговањима у доларима, банкротирали.
Почетком двехиљадитих у руским градовима почели су да ничу тржни центри, између осталог, великих страних ланаца, а препродавци уступили место трговачким компанијама, док су пијаце почеле полако да се уклањају. Проценити колико је сива економија узела маха прилично је тешко. Према неким судовима, средином деведесетих на њу је одлазило око трећине увоза, међутим, прецизну евиденцију нико није водио. У тој сфери било је укључено десет милиона грађана Русије.
Кратaк и несумњиво важан, овај период у модерној историји највеће земље на свету нашао је одјека у њеној споменичкој уметности. У неколико градова у Русији споменици препродавцима постали су незаобилазне знаменитости.
Јекатеринбург
Павел Лисицин/Sputnik
Благовешченск
Виталий Ањков/SputnikТекстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
