Како су изгледале дискотеке у Совјетском Савезу (ФОТОГРАФИЈЕ)

За многе житеље Совјетског Савеза дискотеке су биле посебна врста забаве, које се они са задовољством сећају чак и данас, након много година, када ђускање у ноћном клубу више није егзотична атракција. У совјетско доба је владала несташица овог задовољства. Тада је одлазак у дискотеку био велики догађај.

Ево једног примера организовања школске дискотеке крајем 1970-их: „Од нас је затражено да претходно саставимо списак песама и композиција, и то са обавезним преводом наслова. Тада су у моди били ’Италијани’. Знали смо шта је то ’Феличита’, али нисмо знали шта је ’Фестра’, па смо лупили да је то ’Добра срећа’. И то је прошло. Али ’Акапулко’ није прошао. Директорка [школе], хемичарка, захтевала је да докажемо да ’Акапулко’ није некаква антисовјетска парола или нацистички поздрав. Морали смо да одемо до кабинета за географију и донесемо јој Атлас света“, сећа се Аркадиј.

Омладина московских предузећа, чланица Друштва совјетско-бугарског пријатељства и учесници бугарског културноуметничког друштва „Шумен“ у дискотеци у парку „Горки“.

Сергеј Суботин/Sputnik

Школске дискотеке су биле безазлене, али су се оне појавиле тек касније. Најпре су организоване вечери у простору прилагођеном за плес, где је свирала музика уживо. Атмосфера је помало подсећала на балове у царској Русији, јер су се жене и мушкарци окупљали засебно, плесови су имали називе и одређени поредак. То су биле 1930-е и 1940-е године. Тадашње „дискотеке“ су се звале „плесне вечери“.

Дом културе. Плесно вече.

Државни историјски музеј Јужног Урала/russiainphoto.ru

Такви плесови су организовани у домовима културе и клубовима, а током лета у парковима, на отвореном.

Совјетска бања, павиљон за плес у одмаралишту радника текстилне индустрије града Иванова, септембар 1949.

Getty Images

У СССР-у је сваки аспект живота имао стриктне прописе, па је то важило и за плес. „Забрањено је плесати у радном оделу или спортској опреми. Забрањено је плесати изопачено [шта год то значило]. Плесач мора да плеше подједнако правилно и одрешито и десном и левом ногом. Пушење и смех су дозвољени у простору који је за то намењен“ – таква правила су важила за сваки плесни простор.

У школској дискотеци.

Ј. Петшаковски/Sputnik

Током 1960-их, за време политичког „отапања“, плесови су постали слободнији. Појавио се бунтовнички дух, дречаво одело... Додуше, у то доба је младић у звонцарама и са дугом косом још увек могао бити избачен из дискотеке, исто као и слободније обучена и нашминкана девојка.

Дмитриј Донској/Sputnik

По правилу је простор за дискотеку увек био ограђен, а улаз се наплаћивао. Ко није хтео да плати прескакао је ограду, али то није било лако. У дискотеци је често дежурала милиција, а поред тога „уљезима“ су постављане замке, на пример у виду ограде премазане мазутом.

У дискотеци у међународном омладинском центру „Спутник“.

Константин Дудченко, Владимир Репик/TASS

Овако је изгледала омладина у дискотекама током 1970-их.

Всеволод Тарасевич/МАММ/МДФ/russiainphoto.ru

Совјети су почели да оснивају своје музичке групе по угледу на западне бендове, и то обавезно уз скраћеницу ВИА (вокално-инструментални ансамбл). Трудили су се, колико су могли, да личе на стране групе, али су ипак били прилично специфични. У СССР-у није било гитара Fender или Gibson (куповане су за девизе само музичкој „елити“ из установе „Госконцерт“), па су многи „вокално-инструментални ансамбли“ свирали совјетске гитаре, које су од милоште (очигледно због квалитета звука) звали „лопате“, „весла“ или „дрва“.

Школски бенд насеља Тула-50.

Архив Владимира Дружињина/russiainphoto.ru

Поврх свега, комунистичка партија је будно мотрила да ти музичари случајно не отпевају нешто забрањено (нешто из рубрике „пропаганда разузданости“). „Пре свега, нисмо певали ’депресивне песме’ андерграунд бендова. Већ се и не сећам свега, али су на тај ’црни списак’ стављене две песме које су наше девојке највише волеле. Била је то ’Девојка у кафеу’ Јурија Лозе и ’Сећаш ли се, цуро’ Александра Новикова“, пишу корисници интернета.

Ди-џеј и његово обезбеђење.

Архив Павла Сухарева/russiainphoto.ru

Општа демократизација је неумитно довела до ситуације у којој је већ током 1980-их наступило златно доба дискотека. Појавиле су се у свакој школи, у свакој образовној установи. Појавили су се једноставни уређаји попут касетофона. Миксета неког жешћег „ди-џеја“ изгледала је отприлике овако:

Москва, дискотека у новом стамбеном насељу. Олимпијско село.

Виталиј Савељев/Sputnik

Цензура је званично и даље постојала, али се на њу све мање обраћала пажња. Алкохол је уношен у самоварима и чајницима, а туче су постале уобичајена појава: „Нико није ишао сам у дискотеку. Увек се ишло у друштву. Девојке су, додуше, могле да иду у пару, тј. са другарицом, али су младићи морали да се држе свог друштва у случају да почне туча. А туче су често избијале, нарочито на иницијативу момака ’из краја’“.

Омладина се припрема за ђускање.

Валериј Христофоров/TASS

Временом је дискотека постала место где жели да оде свака савремена девојка и сваки младић, па су се тако појавила и месташца „само за одређено друштво“. Међу најпрестижнијим и најмодернијим дискотекама су биле оне које су организоване у баровима мреже хотела „Интурист“ (где су одседали искључиво странци). Просечан совјетски грађанин није могао ући у такву дискотеку, али су зато могли представници совјетске владајуће елите, прерушени агенти КГБ-а и „девизне“ проститутке.

Владимир Вјаткин/Sputnik

Обичан човек је, као и раније, могао да заблиста само на подијуму неког дома културе или сеоског клуба. С тим што сада већ нису били забрањени ни страни хитови, ни нападна шминка. У дискотекама и око њих је цветала „сива економија“, много тога се продавало „на црно“. Дилери су испод стола вадили и продавали западно одело попут фармерки које су у СССР-у биле прави хит, а такође стране цигаре и плоче. Дискотеке су постале стециште алтернативне културе и тржишне економије која је тада била још у повоју.

Московски „шминкери“ играју твист.

Валериј Шустров/Sputnik

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!